Дан у дачи Никите Хрушчова

Хрушчов на страни Београдске хронике "Политике"?! Не, то није могуће. Онај Никита Сергејевич Хрушчов, шеф моћног Совјетског Савеза, који је у шаци држао најмање трећину света и на заседању Генералне скупштине УН, шездесетих година, изувеном ципелом, ударајући петом о клупу, претио америчком империјализму? Шта ће он ту? Да ли он то постаје посмртно почасни грађанин Београда или ће нека улица понети његово име?
Не, он је у неизбрисивом сећању Миливоја Миће Ранковића, старијег Лекиног сина, и зато је он на овој страни. И, пре него што нас Мића одведе у Хрушчовљеву дачу у Подмосковљу, испричаће како је "попио" још једне добре батине.

– Тада смо становали у Толстојевој. Време после Резолуције Информбироа. Недалеко од наше куће ноћу су се снимале сцене филма "Барба Жване прелази пругу". Мени као дечаку је све то било занимљиво. Нисам ни видео да је пао мрак, све док ме око поноћи за руку није ухватио Лекин возач и одвео кући. Три дана ме Лека тукао као вола. Цела Удба ме тражила по Београду, а ја сам им био ту, испред носа. Лека се престравио, јер су тих дана стигле информације да ће Руси почети да киднапују децу највиших југословенских функционера. Е, те батине не могу да заборавим – са смехом се сећа свог дечаштва Мића Ранковић.

Био је, како каже, просечан ђак. Али је добро цртао и мислио да је то довољно да без муке упише архитектуру, иако су га сви убеђивали да студира права. Њега то није интересовало, као што га ни политика никад није занимала. Пао је на пријемном. Пошто је знао словеначки, отишао је у Љубљану и тамо без полагања испита уписао архитектуру. Ипак, после годину и по дана прешао је на Универзитет у Београду.

– После ме ови моји напали. Зашто им нисам рекао да ћу да полажем, телефоном би све било сређено. Ја сам, напротив, желео да то урадим без Леке и његовог утицаја. Човече, какав је то терет! Ни ја ни мој млађи брат Слободан улицу нисмо смели да пређемо мимо пешачког прелаза, само да Леки сутра неко не би нешто пребацио. Додуше, нисмо гајбе носили... – описује како је васпитаван старији син Александра Ранковића.

Све док није купио "фићу" Мића је користио градски превоз. Лека никад није возио ауто, јер је говорио да не може да држи волан и мисли о политици.

Приликом последње посете Никите Хрушчова Београду, његова ћерка Рада је позвала Славку, Лекину супругу, да са децом дође у посету Москви. Тако, у лето 1963. године на пут дуг око 2.500 километара колима пођу Славка, са сином Слободаном и пасторком Мићом. Ипак, највећи део пута аутомобил је возио Мића. Када су стигли у главни град СССР-а, дан-два су предахнули, а онда се јавили Хрушчовљевој ћерки.

– Чим смо ушли у нека велика, блиндирана кола, рекао сам Славки да ми нисмо Радини, већ гости њеног тате Никите. То се касније и потврдило. Одвели су нас у неку велику дачу у Подмосковљу. Ручали смо, купали се у ограђеном речном рукавцу, разгледали околину и тада се појавио Никита са својим пратиоцима, који су имали за појас заденуте пиштоље. Хрушчов нам је посветио цело поподне и са нама остао до поноћи. Све је знао о мени. Насмејао се када сам му рекао да су јеленски рогови окачени на зиду даче из ловног газдинства "Беље". После смо скинули ципеле, опустили се и ушли у малу биоскопску дворану . Гледали смо неки филм, руску верзију Годаровог "До последњег даха". Мислим да се тај филм нигде и никада јавно није приказивао – говори Мића о незаборавном боравку у Хрушчовљевој дачи.

То је била прилика и да упореди двојицу шефова држава – Тита и Хрушчова.

– Тита сам знао од своје шесте године. Иако ми је растом био до рамена, успевало му је да све нас гледа увек некако одозго, тако да ти се, хоћеш-нећеш, ноге одсеку у сусрету с њим. А Хрушчов је био тако нормалан човек да ми ни дан-данас није јасно где су га нашли. Он је причао на украјинском, ја на српском и одлично смо се разумели – говори Мића о незаборавном дану проведеном са совјетским шефом партије и државе, који је са свих функција смењен после неколико месеци. И две године пре него што ће се то исто догодити и његовом оцу Александру Ранковићу.

Шездесет и неке године на Јахорини је упознао Чеду Јовановића који на Ади Циганлији има сплав.

– Од тада смо нераздвојни. Он ме и упознао са Милорадом Ракочевићем, генералним директором "Унион-инжењеринга", који ми је обећао да ће ме по служењу војног рока запослити – казује Мића о времену пред познати Четврти брионски пленум 1966. године.

Када се то десило, Лекин старији син је служио војску у Карловцу.      

– Таман сам добио наградно одсуство због залагања на асфалтирању Титовог пута. Видим да су се неки официри узмували, показују нервозу, а још нико ништа није знао. Око мене се вртео безбедњак, те хоће да ми каже ово, те оно. После чујемо на вестима. Ја тада затражим да користим одсуство, а безбедњак ми предлаже да ми буде у пратњи. Некако му збришем до Удбиног одмаралишта у Опатији. Ту се нађем са Леком и одвеземо се до Дубровника. Војне власти у Дубровнику, којима сам се јавио како прописи налажу, не могу да верују: шта ћу ја ту, уместо да будем у Београду, како ми и гласи дозвола. Нисам их фермао. После завршеног одсуства Леку оставим у Дубровнику, ја отпутујем у Загреб, где ме је дочекао Миша Броз, млађи Титов син, и одвезао до касарне у Карловцу – смијуљи се Мића и руга се политици, величајући другарство из детињства.

По завршетку војног рока сетио се обећања Милорада Ракочевића. Потражио га је, иако је веровао да од некадашње понуде за запослење неће бита ништа, јер су се околности у међувремену измениле. Ракочевић га је, ипак, без иједне речи, примио на посао као дипломираног архитекту. Тада су почели директору "Унион-инжењеринга" да пребацују зашто је дао посао сину Александра Ранковића и томе слично. Ракочевић је то, једном засвагда, објаснио речима: "Јесте ли ви чули за препоруку да се на посао примају деца народних хероја? Ја сам примио сина народног хероја Анђе Ранковић". Тако је Мића у тој фирми остао све до пензионисања. Радио је девет година и у иностранству, у Кувајту, Ираку, Чешкој и Русији.

– После Брионског пленума није ме оставио ниједан пријатељ, нити сам ја од било кога доживео непријатност – истиче ту појединост Ранковић.

Док је радио у Русији, деведесетих година, Мића је потражио Мишу Броза који је у то време заступао фирму ИНА у Москви и имао канцеларију у хрватском посланству. Позвао је телефоном амбасаду.

"Хало, овде Ранковић, дајте ми Броза", рекао је мало оштријим тоном желећи да се нашали. С друге стране жице настао је тајац, а онда се зачуо жамор, комешање. Очигледно да их је збунио такав наступ. Није прошао ни минут, а из телефонске слушалице је допро одсечан глас: "Хало, овде Броз".