Памук, па сви остали

О страној прози на нашој књижевној сцени данас не може се говорити ако се  при том преведени писци не вежу уз "своје" издавачке куће. Та нам чињеница није мила, јер нипошто не желимо да с ове позиције рекламирамо нити да фаворизујемо неког издавача, премда морамо да је признамо као такву, тим пре што на тај начин многи негују и свој лични профил. Поред тога што има кућа које штампају искључиво стране наслове, неке и ексклузивно издају признате светске књижевнике, док треће упорно истрајавају нудећи квалитетна, али не тако популарна имена.

"Клио" воли егзотичне земље и њихову уметност речи па нам већ неколико сезона нуди изузетну прозу из држава као што су Тунис или Обала Слоноваче, док "Цептер" преферира руске и француске писце. "Ренде", са своје стране, бира продукцију која излази изван магистралних, званичних токова и доноси поетичке и стваралачке изазове. Потоњи се издавач у последње време усмерио и на дела с ex-Yu простора, и то такође на млађе и неконвенционалније уметнике, што је неопходно нашој културној средини и њеној свести о сопственом континуитету.

Лоши преводи

Када се помене да неке куће објављују само преводе, замера им се да се не боре за наше, осиромашене и на сваки начин деградиране ауторе. Мисија коју оне врше, међутим, није мања – оне су спона са светом, оне су мост до нових информација и идеја. Наш пут у будућност. Оно што нама, љубитељима књижевности, али исто толико и поштоваоцима матерњег језика, међутим, изузетно смета јесу чести лоши преводи, које понекад осетимо чак и кад не знамо језик оригинала. Цео посао око језика поприлично је траљав, а заједно с нашим осиромашеним и деградираним писцима, иста је судбина намењена и лекторима и српском језику. Без коректних превода и доброг српског језика, мисија коју ове куће врше остаје негде на пола пута. Многима је, на жалост, највише стало до корица.

Писац који је обележио протеклу сезону свакако јесте нобеловац Орхан Памук, чије су књиге и пре велике награде преведене на четрдесетак језика. Из сад већ лепе серије његових наслова издвојићемо роман "Зовем се Црвено". Радња је смештена у Цариград, у 16. век, а судбина главног јунака, калиграфа и сликара минијатура, више је од водича кроз непознаницу исламске културе. Роман је дело високе симболике која се, везана за боју, грана и шири све до бескраја космоса. С нестрпљењем чекамо "новог" Памука, кога је "Геопоетика" најавила за децембар.

С Истока стиже и интригантни арапски књижевник Амин Малуф. Његови су романи од оних које, упркос обиму, не испуштате из руку. Издаје их "Лагуна". После пародичног "Балдасаровог путешествија", у коме се Малуф маестрално поиграо нашим страховима, стиже превод романа "Леон Африканац". На размеђи три света, Амин Малуф, као и Орхан Памук, носи поруку мира, интелектуалног и стваралачког поштења. У ери постмодернистичких поигравања како књижевношћу, тако и свим вредностима, њихов би наум некима могао деловати превазиђено, али магија њиховог приповедања ипак припада вечности.

Неправдено би било не поменути бар још неко име из изузетно квалитетне продукције "Геопоетике". Јапанац Харуки Мураками, најављен као један од најоригиналнијих савремених аутора, представљен је несвакидашњим романом "Играј Играј Играј". Мураками спаја научну фантастику и свет нових технологија с љубавном причом, детективском прозом и сатиром. На трагу замишљене будућности која се укршта са сатиром јесте још једно ремек-дело. Рускиња Татјана Толстој написала је роман "Кис", политичку пародију која опчињава. Књижевница обликује свет који, после нуклеарне експлозије, потпуно дегенерисан и генетски мутиран, почиње испочетка. Од прецивилизацијског наслеђа које је заборавило благодети напретка, али не и старе политичке навике. Срећни случај је хтео да се мајсторство Толстојеве удружи с беспрекорним преводом Миодрага Сибиновића.

Помињани Барнс и Остер спадају у мени најдраже писце, а за готово сваку њихову књигу, почев од Барнсовог "Флоберовог папагаја", може се рећи да је култна. Да помера границе. Непредвидиви Бранс овога пута пише опсежан роман "Артур и Џорџ", заснован на документарној основи и постављен у викторијанску Енглеску. Ништа предвидивији Остер, творац "Америчке трилогије", једне од најнеобичнијих књига које сам икада прочитала, дошао је на несвакидашњу замисао да у нови роман "Путовања у скрипторијум" уведе своје досадашње јунаке. Џулијан Барнс – светковина интелигенције и духа, Пол Остер – велики интелектуални изазов.

"Народна књига" има репрезентативну едицију "Антологија светске књижевности". Више од стотинак издања представило је велики распон светских класика. У овој ће се библиотеци срести писци из мање проминентних књижевности, али и млађи аутори. Поменути издавач имао је и благовремене преводе В. С. Најпола – "Улица Мигел" и "Пола живота". Пун погодак едиције јесте врстан мађарски писац Шандор Мараи, који је дуго остао готово непознат јавности. После кратког романа "Свеће горе до краја", представљен нам је издањем "Естерина заоставштина", које је окупило остварења из различитих стваралачких фаза овог мајстора речи. Мараија зналачки преводи Марија Тот-Игњатовић.

Једно од открића ове библиотеке јесте књижевница Зејди Смит. Њен беспрекоран роман "Бели зуби" освојио је свет. И то не без разлога. Смитова с пуно духа укршта три породице и три генрације, а магичном броју треба додати и исто толико култура, које се срећу у конзервативној Енглеској.

Издвојићемо и савременог америчког књижевника Мајкла Канингема. Популарни роман "Сати" поиграва се биографијом Вирџиније Вулф. "Месо и крв" припада тзв. породичном роману, који традиционално не може без опадања и пропадања ћелије друштва. "Кућа на крају света" романескно је остварење замишљено као низ исповести јунака, низ психолошких портрета, али и као провокација упућена савременом свету и његовим понорима (маргина, хомосексуалност, дрога, сида...).

Мали издавачи

Не посустају ни мањи издавачи. Они нас дуго нису обрадовали неким новим преводом португалског нобеловца Жозеа Сарамага, или младог, али продорног шкотског писца Мишела Фејбера, али зато су ту нека друга имена. "Дејадора" је кренула уз завидни квалитет: ванредна књига прича америчког писца Адама Хазета "Ви нисте овде странац" и збуњујући роман "Добри доктор" Дејмона Галгута, писца из Кејптауна.

Низ врхуни Британац Патрик Нит. После урнбесне политичке пародије "Мусунгу Џим и велики поглавица Тулоко", у којој нас Нит води у црну Африку, његов други роман "Блуз шема" вратиће нас на тај континет постављајући музику као главног јунака. Исти издавач открива нам холандског аутора Тона Телехена, који попут Егзиперија, остаје на размеђи књижевности за децу и дубоке мисаоне прозе. Ове године изашле су две његове књиге – "Писма ником другом" и "Рођендан свих других". Потоњу су илустровали београдски основци.

Поменућемо на крају и бриљантног И. М. Панајатопула и његово ремек-дело Седам уснулих младића (Рад), а за крај и посластицу: "Паидеја" нам дарује дело једног од нама најдражих постмодерниста, италијанског писца Алесандра Барика.