Исцељење српског језика

Текст Драгољуба Петровића Распарчавања језика је било (Политика, 2. децембар 2006) занимљив је као парадигма тзв. католичке лингвистике. Покрет за обнову србистике, који је основао професор Петар Милосављевић, Д. Петровић перфидно преокреће у Покрет за поправљање историје, сматрајући да је католичка лингвистика, у складу с Марксовом 11. тезом о Фојербаху, већ променила свет ( неповратно преименовала српски језик у хрватски и у његове подручне варијанте).

Драгољуб Петровић не оспорава Милосављевићеву констатацију да "хрватски", "бошњачки" и "црногорски" представљају верзије српског језика, али му је због нечега нејасно зашто Милосављевић "из својих спискова испушта македонски". Затим он, без икакве ограде прикључујући македонски, покушава да докаже да су неки од тих "језика" старији од једног века ("хрватски", коме је кумовао Ђуро Даничић, и "босански", који је, убрзо после окупације Босне, озваничио Бењамин Калај), а неки ("црногорски" и "македонски") да су тобоже његови вршњаци (напомињемо да је Драгољуб "присукао" седамдесет љета).

Тријумф католичке лингвистике

А онда наставља, цинично: "али је занимљиво да Покрет за обнову србистике, због свега тога, досад није протестовао ни код Калаја, ни код Даничића, ни код Броза и за све што се са српским језиком и његовим носиоцима догађало током последњих 10–12 деценија сада главне кривце види у САНУ и у Одбору за стандардизацију српског језика". Што даље, то перфидније: "Петар Милосављевић и његов Покрет за обнову србистике свој протест против свега што се догодило са српским језиком (и српским народом) могу поднети Ватикану и Анти Старчевићу и њиховим хрватским следбеницима будући да су САНУ и Одбор за стандардизацију у тим пословима учинили једино што су могли: термин ‛босански језик’ за Србе, и у Босни и уопште, не може бити прихваћен, а на ‛бошњачки’, као језик исламизованих Срба, и САНУ и Одбор ионако су могли утицати једнако као и на све што се дешавало са српским народом и ње­го­вим језиком током много последњих деценија".

И још једном (с новим пасјалуком, главном својом "науком"): "Тако се десило да је због српског језика у Хрватској и Босни, током последњих педесетак година, макар три милиона Срба тамо или остало без глава или отуд било прогнано, па ваља очекивати да ће П. Милосављевић и Покрет за обнову србистике убедити и Хрвате и Бошњаке (али и њихове стране заштитнике) да они и даље говоре српским језиком".

Сви "језици" о којима говори, признаје Д. Петровић, јесу настали из српскога, али тобоже САНУ и Одбор за стандардизацију српског језика у то досад нису успели да убеде ни Хрвате, ни Бошњаке, ни Новоцрногорце. Прво није тачно лингвистички: нису они "настали", него они јесу и даље регионално конфесионалне варијанте српскога језика, у којима је српски књижевни језик само преименован. Друго није тачно политички: одговарајуће одељење САНУ успротивило се обнављању Катедре за србистику на Филолошком факултету у Београду; Одбор је својом првом одлуком био већи католик од папе: он је не само признао право босанскохерцеговачким муслиманима да преименују српски језик него их је поучио да га назову бошњачки како би га извезли у Србију и Црну Гору, што су окупациони режими у међувремену већ и учинили.

А пре него што је Одбор и формиран, Петровић је здушно бранио пројекат протеривања ијекавице, а то значи и српских народних песама, и Његоша, из српског књижевног (стандардног) језика. Прогоном ијекавице отварао се простор за сва преименовања српскога језика (и за тријумф католичке лингвистике).

Милосављевићеву тврдњу да "ниједна од (словенских) националних филологија није довела до тога да се њихови национални језици распарчају на четири и више језика" Д. Петровић покушава да оспори следећом "аргументацијом": "није било давно кад се словачки језик издвојио из чешког, белоруски и украјински (малоруски) из руског језика, а издвајање молдавског језика из румунског добро су могли запамтити сви они Молдавци (и Румуни) који се рачунају у Милосављевићеве (и моје) вршњаке. Тако се показује да се језици, ипак, могу и ‛распарчавати’ и ‛укрупњавати’ (и то по најразличитијим шавовима, па и онима конфесионалним)".

Остављајући по страни румунски и молдавски — они ваљда нису словенски (мада су њихове културе вековима грађене на старославенској баштини), истаћи ћемо да су белоруски и украјински засновани на својим говорима и књижевној традицији (нису Белоруси и Украјинци преименовали руски језик), као што су Словаци на својим говорима засновали свој словачки језик а нису преименовали чешки. Македонски пак језик издвојио се из српског у посебан јужнословенски језик (ни Македонсци нису узели Вуков и вуковски српски па га просто преименовали у македонски). У слободној словенској и европској земљи Белорусији у службеној употреби су и белоруски, и руски као заједнички књижевни језик источних Словена. Све то показује колико је Петровићево штиво лингвистички неутемељено.

Удбини "лингвисти"

Присећа се Д. Петровић да је још пре 24 или 25 година, на високом политичком месту, било предложено да се оснује Савет за српскохрватски језик (с Ивићем као прочелником и Брборићем као тајником), али је та идеја пропала јер су се успротивили Филолошки факултет у Београду и један високи покрајински форум у Новом Саду, и да је "остало записано да је предложак за расправу на оном покрајинском форуму припремљен управо у дому Петра Милосављевића". Је ли то записано у извештају Удбе, и откад је тај запис доступан лингвистима (или га и даље могу имати само Удбини "лингвисти"), питамо се. Као што је у некој новој Удби, оној окупационој, смишљена усташка песмица којом Д. Петровић покушава да усади ампутациону мржњу према свим Црногорцима, а не само према "Новоцрногорцима који су се нашли на истој линији са својим хрватским и бошњачким савезницима (и од њих преузели и неку нову поезију)".

Ја на такву поезију у Црној Гори, у којој често боравим, нигде нисам наишао. Милосављевићеву опаску да је "нека ђаволска памет смислила" да се рад Одбора за стандардизацију "легитимизује тако што ће иза њега стати готово све српске научне и високошколске установе" треба допунити: формирање тога Одбора ствар је антисрпске закулисе: да је тај предлог разматран на Већу Филолошког факултета у Београду, и тада би био одбијен, сигурно.

Слово о српском језику

Д. Петровић покушава да оспори Милосављевићеву констатацију да је Дејтонски споразум "био потписан, тобоже, на четири језика: српском, хрватском, бошњачком и енглеском" а да се "српски лингвисти нису потрудили да покажу да је тај споразум писан само на два језика: на енглеском (у америчком језичком стандарду) и на српском (у српској, хрватској и бошњачкој верзији)". Ову констатацију треба адресирати лингвистима из САНУ и из тзв. Одбора за стандардизацију српског језика, који стварно спроводе хрватски филолошки програм, али не и потписницима "Слова о српском језику", у којем се изричито каже: "Програм издвајања ‛књижевних језика’ на конфесионалној основи одражен је и у Дејтонском споразуму (1995), који има четири равноправна текста, од којих је један на енглеском а три на српском језику, с тим што се српским језиком у том документу сматра само екавска ћириличка варијанта док се две ијекавске латиничке варијанте српског књижевног језика у њему називају ‛хрватским’ односно босанским’ језиком".

Учење о српском народу и његовом језику, о српском књижевном језику и његовим варијантама, о српским писмима, о преверавању (прозелитизму), о српској књижевности, уметности и култури (у најширем значењу) – изложено у "Слову о српском језику" – чини Језичко законоправило српскога народа, које потписаше и потврдише српски филолози и писци у Београду, на Спасовдан 1998. године.

"Слово о српском језику", обjављено у Политици 1. и 8. августа 1998, настало jе из забринутости због штете коjу jе српском националном интересу нанела и наноси антисрпска jезичка политика. Протагонисти те политике, не из Загреба него из Београда, jавили су се саопштењем "надлежних комисиjа Одбора за стандардизациjу српског jезика" (објављеним под насловом "У одбрану достоjанства српске jезичке науке" у Политици од 15. августа 1998), у коjем и даље заступаjу начела хрватског (католичког) филолошког програма. Фалсификуjући чињенице из српске културне историjе, "надлежне комисиjе" су своjим текстом jасно разоткриле своjу ненаучну антисрпску делатност, стајало је у одговору потписника "Слова о српском језику" (који је објављен под насловом "Раскид с подаништвом ‛српске jезичке науке’" у Демократији од 17. и 18. септембра 1998).