Дуел на високом нивоу

Од нашег сталног дописника
ВАШИНГТОН, 8. децембра – Међу америчким званичницима још нема сагласности о неопходним исправкама приступа све хаотичнијем Ираку. Двостраначка Студијска група је искритиковала досадашњи курс и предложила низ стратешких промена, које су - додатно заоштриле функционерске мегдане око ратне политике Вашингтона.
На конгресној расправи о тим експертским понудама, супротстављене ставове изнели су и фаворизовани, још неозваничени, претенденти за будућег председника САД. Републикански сенатор Џон Мекејн је предлоге оценио као "рецепт за наш пораз у Ираку", док је његова демократска колегиница и ривалка Хилари Клинтон поручила да "после извештаја Студијске групе, Бела кућа треба да се покаже као – резултатска група", то јест да се усклади с препорукама за промену политике.

Најкарактеристичнијим се, међутим, чини посредни дуел бившег и садашњег шефа Стејт департмента – Џејмса Бејкера (76), који је и један од двојице вођа Студијске групе, и Кондолизе Рајс (52). Обоје су чланови владајуће Републиканске партије, и обоје су до водећих места у дипломатији дошли у мандатима Бушових – он код оца садашњег председника, а она код сина бившег председника – али се испоставља да су им приступи за решавање највећег спољног изазова међусобно удаљенији од њихове разлике у годинама.

Бејкер и Рајсова имају врло различите погледе на свет и на правце спољне политике – оцењује данас "Њујорк тајмс". Он је, уз остало, главни иницијатор студијског предлога да се успостави дијалог са садашњим америчким "непријатељима" Ираном и Сиријом са циљем да се убеде да допринесу решавању ирачке кризе, као и да се појачају акције за успостављање мира између Израела и Палестинаца. Она пак наступа са захтевима да се појача "изолација" Ирана и Сирије како би одустали од "субверзивног" деловања по Блиском истоку, од Либана до Ирака, као и да ће се потискивањем њиховог утицаја, повећати шансе за сређивање израелско-палестинских односа.

Рајсова, наравно, спроводи директиве шефа Беле куће, међу којима је и амбициозни план за демократизацију која би се из Ирака проширила на цео Блиски исток. Бејкерова група је, међутим, игнорисала такву замисао а он лично је изјавио да би се обрадовао кад би у Ираку постојало "неколико добрих националиста" који би спречили претећи распад те земље.

Међу њима, као искусним дипломатама, нема јавне полемике. Бејкер критикује курс, али не помиње поименично Рајсову док она засад не одговара на његове придике. У том, ипак евидентном, стратешком дуелу на високом нивоу, није лако ни трећима, па ни председнику Џорџу Бушу млађем. Аналитичар њујоршког листа слути да Бејкер износи и ставове Џорџа Буша старијег, али нема потврде за такву тезу која би означила и раскол унутар председничке породице.

Кључна разлика између Бејкера – који је био шеф дипломатије јануара 1989. до августа 1992, дакле и у време "Пустињске олује" против ирачке инвазије Кувајта – и садашње дипломатије лежи у чињеници да он првенство даје стрпљивим преговорима. Тако бар сматра бивши блискоисточни посредник Денис Рос који за Бушов тим каже да "свет дели на пријатеље и непријатеље, при чему непријатеље третира као непоправљиве случајеве". Садашњи Вашингтон, додаје Рос у "Тајмсу", форсира "промену режима", док је Бејкер с Бушовим оцем покушавао да "промени понашање режима".

Иако Блиским истоком углавном владају "ауторитарни и лидери који налазе начина да практично буду несмењиви" досад је на њему, утисак је, ипак било више промена власти него промена понашања режима. Тамошња криза сада је већа него задуго раније, што је неуспех и овдашње спољне политике која је на Блиском истоку већ испробала не само рецепте Бејкера и Рајсове, него и низ других – пре и између мандата оца и сина Буша.