Они који неће да зажмуре

У том периоду, када сам покренуо проблем наплате абонентских књижица, као средњошколац, био сам позиван на разговоре код помоћника министра за ученички и студентски стандард, код државног секретара у министарству просвете, у полицију и тужилаштво. Тада сам и конкурисао у министарству просвете за ученичку стипендију, али сам због разлике од 0,16 процената дисквалификован, иако сам био одличан ученик. Видео сам да је једна девојка чија је мајка била градски просветни инспектор добила стипендију са слабијим резултатима од мојих, али био сам заокупљен судским процесом у дому и заборавио сам на ранг-листу.

Ангажовао сам се и у школи (правно-биротехничка, Београд), где сам био изабран за председника ученичког парламента. Ученици су тражили да утврдимо где одлази фамозни ђачки динар, то јест 2.000 динара годишње, од нас хиљаду ученика. Питао сам то директора али одговорио ми је да није моје да о томе бринем. Онда сам добио информацију да наш директор има обичај да у кафани ,,Мадера” потписује високе фактуре и оставља бакшиш. На основу искуства из дома, тражио сам копије завршних рачуна из школе. И ту су ми такође прво одбили захтев, али онда је опет повереник Шабић на основу моје жалбе наложио да ми се доставе све копије рачуна и фактура. И видео сам на тим копијама да директор потписује кафанске рачуне од седамдесет-осамдесет хиљада динара, да је ставка бакшиш укључена у рачун и да директор у кафани годишње троши више од милион динара. У међувремену сам завршио четврти разред, у школу је такође ушла буџетска инспекција и пронашла да је ненаменски потрошено седам и по милиона динара.

После свега уписао сам Правни факултет у Београду. Када резимирам све што ми се као средњошколцу дешавало могу да кажем да сам имао срећу да је постојао закон о слободном приступу информацијама и да сам ја то знао. Да није било закона не бих имао приступ подацима и бирократски апарат би ме угушио. Такође сам се уверио у то колико је важно поштовати процедуре. То је код нас највећи проблем: узбуњивачи не познају процедуре па раде наопако. Рецимо, прво се, без доказа у руци, обрате медијима. Да сам ја тако урадио одмах би ме жигосали. Зато је важно прво прибавити папире, то јест доказе и то показати ономе ко је надлежан да то види. И треба бити упоран, повлачећи потезе према редоследу.

Узбуњивачи се код нас често доживљавају као (1) залудни људи, или (2) као неко са извесним психичким поремећајима, или (3) као неко ко има неки лични интерес у свему томе, или (4) као неко ко је изманипулисан од неког другог. Могуће је да понешто од тога има код неких узбуњивача, али треба рећи и то да се узбуњивачи разликују од других, пре свега по томе што су спремни да се супротставе нечему што им у њиховој средини смета. Многи други нису такви. И њима такође нешто смета али они су спремни да пред тим зажмуре само да они лично не би трпели неке последице. У таквим околностима узбуњивач на њих не може да се ослони, али може на папире као чврсте доказе.

У каснијим фазама, важни су и медији. Они могу да вас заштите ако тврдите да вас неко угрожава или да уместо вас јавно поставе питања надлежнима.

За узбуњиваче би изнад свега било корисно доношење посебног закона који би регулисао њихов положај и заштиту. као што имамо закон о синдикалном организовању или о правима запослених, исто тако би требало да имамо и закон о правима узбуњивања.

*Студент Правног факултета