Пошта

Замислите да се од Поште Србије, Федекса, ДХЛ-а и свих других приватних и државних поштанских сервиса захтева: о сваком писму и пошиљци која вам се преда бележићете и чувати годину дана - а кад вам се тражи - одмах тајне службе обавештавати: ко је писмо писао, минут и секунд кад га је послао, тачно место одакле га је послао, којим моделом оловке и на ком папиру је писмо писано, ко је произвођач коверта и какав је коверат, колико је писмо дугачко, па и коме је писмо писано, када је тај примио писмо... И даље: колико је прималац дуго писмо читао, коме је после читања писма писао и све већ набројане ситнице о том новом писму, као и свим осталим писмима. То није све. Треба бележити и чувати, а на захтев служби истог момента јављати: ко је писао писма која прималац није примио, чиме су и на чему написана и све остале детаље о њима, где је тачно прималац био када га писмо кући није затекло, којом оловком је потписао одбијеницу? И то је мало. Под обавезно мора се и следеће бележити, чувати и кад службе траже истог момента им јављати: поред којих пошта и поштанских сандучића, писац или потенцијални писац, те читач или потенцијални читач писама пролазе? И какав прибор за писање и читање носе?

Све то мора се чинити тако да писмописци и писмочитачи ништа не примете, да се не би залуд бринули, већ на миру писмосаобраћали.

Да не помисли неко да је ово (само) шала – није. Све се већ дешава, али не са писмима, већ са, по Уставу, „другим средствима општења”. Са електронском поштом – мобилним телефоном и Интернетом, које данас скоро једино и користимо. Све према Предлогу „правилника о техничким захтевима за уређаје и програмску подршку за законито пресретање електронских комуникација и задржавање података о електронским комуникацијама”.

Службе веле да им, да би знале све о свачијој кореспонденцији, не треба ништа до њихове сопствене воље (и ствари са списка). Наш Устав, међутим, тражи да се од неповредивости тајне писма и других средстава комуникације одступа само на основу одлуке суда. Служба одговара да набројани подаци, појединачно па чак ни сви заједно, уопште не задиру у тајност писама и других средстава општења! Не знајући то, Европски суд за људска права много пута је пресудио да су ти подаци интегрални део комуникације и заштићени правилима која штите њену тајност. Устав каже да су за Србију одлуке Европског суда за људска права и пракса тог суда обавезујуће и меродавне. Али са опречним ставом службе се сложила и већина посланика у Народној скупштини, када су доносили Закон о електронским комуникацијама. Један од њих објаснио је да у суду ради извесни писар Пера, да има дугачак језик, и да не би ваљало по државу и народ да се свакојаки захтеви службе потуцају по судским писарницама. Омбудсман и повереник, подржани од удружених новинара, судија, адвоката и организација за заштиту људских права, питали су Уставни суд сме ли то тако, али овај, авај, ћути већ годину дана о томе. Можда Пера ради баш у његовој писарници, и питање је загубио.

омбудсман