Будућност државе

Претходне седмице показале су добро познату истину. Пред Републиком Србијом не стоји извесна и одређена европска перспектива. Услови који су пред Србију и српски народ стављени нису слични онима које су морале да испуне друге европске државе. Ми се данас не налазимо усред кризе државног пројекта укључивања у Европску унију, није реч ни о застоју реформи, ни о највећој економској кризи... Криза у европским интеграцијама Србије; ко зна који по реду пораз државне политике према Косову и Метохији; политика стварања санитарног кордона око Србије (успешнија него икада у 20. веку); коначно, неуспех економске и социјалне политике влада које су напретку наше економије претпоставиле изборне победе и материјално распамећивање политичких олигархија у земљи – последице су грешке за коју мислим да није била учињена из незнања или брзоплетости већ из познате потребе да интерес властодржаца и власти буде стављен изнад добра нације и државе.

Србија је суочена са недобронамерном и лицемерном политиком. Није моја намера да ширим идеје о завери или ксенофобију. Питање права наше државе и нације данас не може бити од првенствене важности великим силама. Ради се о инерцији и коришћењу унутрашњих слабости Србије од стране појединих национализама и амбициозних политичара. Наши политичари нису дефинисали циљеве и средства одбране политичких, економских и социјалних интереса Србије, српске нације и грађана Србије, на начин на који су то учинили сви модерни европски народи. Уместо тога они прогоне европске и југословенске химере, боре се међусобно, буде страхове од „радикализације” и свесно гурају целокупну опозицију у крајњу, фашистичку десницу; или у супротном случају, представљају све реформе као окупацију и превару.

Данас нам је, више него икада, потребна влада способна да створи сагласност око јасне националне политике која би била одлучна и храбра, али и прагматична и мудра у мери да буде успешна.

Србија се суочава с лицемерном политиком чији је циљ њено слабљење и вероватно њен коначан државни распад. Ова политика нема везе са Милошевићевим режимом и ратовима, будући да је споменути режим систематски срушен а ратни злочини примерно и више него у другим државама гоњени и кажњени. Да ли неко може да замисли како би се развијала Европа да је скоро две деценије после Другог светског рата неки француски, белгијски или британски државник оптуживао Савезни Републику Немачку за ново буђење нацизма, предвиђао њен распад, да су финансирани сепаратистички покрети у савезним државама, да је одлагано заокруживање њене државности током више од десет година, коначно да је, рецимо у Аустрији, наметнут некакав аустријски, уместо немачког језика?

Све ово се данас дешава Србији. Заинтересовани само за успех на изборима наши државници су довели себе у позицију да бране неодрживу политику према Косову и Метохији само зато што верују да ће тако за потребно изборно време одложити наш пораз. У исто време немушта регионална, европска, економска и социјална политика доводи до тога да из кризе у кризу улазимо политички све слабији.

Данас више није извесно када ћемо ступити у Европску унију. Уколико бисмо постигли брзину Хрватске бићемо тамо за десет година, ако интеграције буду спроводили политичари каква је Меркелова, Косорова, Кацин... могуће је да говоримо о двадесет или тридесет година. За то време од нас ће се тражити да признамо Косово, помогнемо укидање Републике Српске, омогућимо федерализацију Србије и вероватно (по логици ствари) прихватимо осамостаљење Војводине, помогнемо асимилацији српског народа у Црној Гори... Могући услови које ће пред нас после 2013. године поставити нова чланица ЕУ – Хрватска – измичу капацитетима моје маште.

Према томе, ми данас нисмо „лидер региона”, нисмо ни „лидер Европе” –ми смо Република Српска Европске уније. Ако желимо да опстанемо морамо да променимо националну и државну политику. Потребно је да што пре реформишемо привреду и остваримо буџетски и ако је могуће спољнотрговински суфицит. На тим основама морамо да се споразумемо са Албанцима и уз промену граница затворимо косовско питање. Неопходно је да политички унитаризујемо Србију, учинимо статус Републике Српске и Срба у Црној Гори централним питањима спољне политике. Коначно реформисана и унапређена држава пружиће грађанима могућност да на самом крају процеса интеграција хладно и одговорно процене да ли им је ступање у унију уопште потребно, а држави ће пружити алтернативу која се не своди на досадашњи избор између добровољног и принудног понижења.