Одметање од Српског мача због – Загреба

Не може у Загреб! Ова наредба председника Српског мача Радивоја Новаковића погодила је његове играче као гром из ведра неба. Горели су од нестрпљења да се у „пикању” лопте опробају с неким „преко”, па су на своју руку решили да ипак оду.

Хрватима су тада биле преко потребне утакмице с – било ким. Због такозване Железничарске прагматике из 1907. (закон да на железници у Хрватској и Славонији, које су тада припадале Мађарској, у употреби буде искључиво мађарски језик), дошло је до отвореног незадовољства Хрвата, уз које су били и Срби „пречани”. То је отишло толико далеко да је мађарски фудбалски савез, као члан Фифе, забранио клубовима из Хрватске да играју међународне утакмице.

У Загребу су Београђани одиграли 11. и 12. јуна 1911. два меча с ХАШК-ом и догодило се оно чега се адвокат Новаковић и бојао. Искуснији хрватски фудбалери су их до ногу потукли: првог дана с 8:0, а другог са 6:0!

Да зло буде горе фудбалски одметници су се у Хрватској представили као – репрезентација Краљевине Србије. Зато је по повратку на њих бацано, што кроз новинске написе, а много више кроз чаршијске приче, дрвље и камење. Што су себе обрукали ни по јада, али што осрамотише државу?

Да се не враћају у Српски мач решили су још пре пута у Загреб. Али, ко да их прими кад су избили на тако лош глас?

„Немајући клуба, играју међусобно. Међутим на Петровдан одржане су од Олимписког Комитета трке на прузи Обреновац – Београд, а у међувремену одржане су лакоатлетске утакмице и футбалска утакмица између „Шумадије” из Крагујевца (која је већ у то време имала свој футбалски тим) и Средњошколског тима (како су се зату утакмицу звали ови дисиденти). Утакмица је одржана на необележеном терену, а голови су били скинута одела,” сачувано је у споменици БСК-а посвећеној његовом 20. рођендану.

Победа против Крагујевчана (2:1) дала је крила средњошколцима, па су замолили инж. Андру Јовића, судију те утакмице, који је за време студија у Немачкој био члан берлинске Викторије, да их тренира.

Кад су се окупили на Тркалишту (тако се звао троугао између Булевара краља Александра, Улице краљице Марије и Београдске због тога што су се ту шездесетих година XIX века одржавале коњске трке)падне им на ум да оснују свој клуб. Већ наредне недеље у кафани „Женева” у Београдској улици рођен је Београдски спорт клуб. „Крштен” је 1. септембра 1911. када је Управа града Београда одобрила клупска правила.

Ма колико било необично, нови клуб је одмах стекао и утицајне пријатеље. Ево сведочења Милете Недића, једног од четрдесетак оснивача клуба и наше прве фудбалске звезде (што потврђује и његов надимак Шампион):

„Господин Љуба Давидовић као претседник београдске општине дао нам је терен на тркалишту, на оном месту где је сада Карнеџијева библиотека, и својим ауторитетом много допринео да Б. с. к. стане на „своје ноге”, а финансијски је Б. с. к. озбиљно и потпуно обезбедио господин ЈездимирЂокић, директор Београдског Кредитног Завода. Чика Андра Јовић је у ствари „тата” Б. с. к. и са Чика Дачом Стојановићем, неуморним трудом врло много је допринеоразвитку лоптања у Београду. Г. Момчило Живановић, директор Уметничке школе потписивао је уз пок. Јешу Пантелића и Живковића фотографа све менице клуба, и водио рачуна да их на време регулише.”

Сутра: Први дресови – прошверцовани