Odmetanje od Srpskog mača zbog – Zagreba

Ne može u Zagreb! Ova naredba predsednika Srpskog mača Radivoja Novakovića pogodila je njegove igrače kao grom iz vedra neba. Goreli su od nestrpljenja da se u „pikanju” lopte oprobaju s nekim „preko”, pa su na svoju ruku rešili da ipak odu.

Hrvatima su tada bile preko potrebne utakmice s – bilo kim. Zbog takozvane Železničarske pragmatike iz 1907. (zakon da na železnici u Hrvatskoj i Slavoniji, koje su tada pripadale Mađarskoj, u upotrebi bude isključivo mađarski jezik), došlo je do otvorenog nezadovoljstva Hrvata, uz koje su bili i Srbi „prečani”. To je otišlo toliko daleko da je mađarski fudbalski savez, kao član Fife, zabranio klubovima iz Hrvatske da igraju međunarodne utakmice.

U Zagrebu su Beograđani odigrali 11. i 12. juna 1911. dva meča s HAŠK-om i dogodilo se ono čega se advokat Novaković i bojao. Iskusniji hrvatski fudbaleri su ih do nogu potukli: prvog dana s 8:0, a drugog sa 6:0!

Da zlo bude gore fudbalski odmetnici su se u Hrvatskoj predstavili kao – reprezentacija Kraljevine Srbije. Zato je po povratku na njih bacano, što kroz novinske napise, a mnogo više kroz čaršijske priče, drvlje i kamenje. Što su sebe obrukali ni po jada, ali što osramotiše državu?

Da se ne vraćaju u Srpski mač rešili su još pre puta u Zagreb. Ali, ko da ih primi kad su izbili na tako loš glas?

„Nemajući kluba, igraju međusobno. Međutim na Petrovdan održane su od Olimpiskog Komiteta trke na pruzi Obrenovac – Beograd, a u međuvremenu održane su lakoatletske utakmice i futbalska utakmica između „Šumadije” iz Kragujevca (koja je već u to vreme imala svoj futbalski tim) i Srednjoškolskog tima (kako su se zatu utakmicu zvali ovi disidenti). Utakmica je održana na neobeleženom terenu, a golovi su bili skinuta odela,” sačuvano je u spomenici BSK-a posvećenoj njegovom 20. rođendanu.

Pobeda protiv Kragujevčana (2:1) dala je krila srednjoškolcima, pa su zamolili inž. Andru Jovića, sudiju te utakmice, koji je za vreme studija u Nemačkoj bio član berlinske Viktorije, da ih trenira.

Kad su se okupili na Trkalištu (tako se zvao trougao između Bulevara kralja Aleksandra, Ulice kraljice Marije i Beogradske zbog toga što su se tu šezdesetih godina XIX veka održavale konjske trke)padne im na um da osnuju svoj klub. Već naredne nedelje u kafani „Ženeva” u Beogradskoj ulici rođen je Beogradski sport klub. „Kršten” je 1. septembra 1911. kada je Uprava grada Beograda odobrila klupska pravila.

Ma koliko bilo neobično, novi klub je odmah stekao i uticajne prijatelje. Evo svedočenja Milete Nedića, jednog od četrdesetak osnivača kluba i naše prve fudbalske zvezde (što potvrđuje i njegov nadimak Šampion):

„Gospodin Ljuba Davidović kao pretsednik beogradske opštine dao nam je teren na trkalištu, na onom mestu gde je sada Karnedžijeva biblioteka, i svojim autoritetom mnogo doprineo da B. s. k. stane na „svoje noge”, a finansijski je B. s. k. ozbiljno i potpuno obezbedio gospodin JezdimirĐokić, direktor Beogradskog Kreditnog Zavoda. Čika Andra Jović je u stvari „tata” B. s. k. i sa Čika Dačom Stojanovićem, neumornim trudom vrlo mnogo je doprineorazvitku loptanja u Beogradu. G. Momčilo Živanović, direktor Umetničke škole potpisivao je uz pok. Ješu Pantelića i Živkovića fotografa sve menice kluba, i vodio računa da ih na vreme reguliše.”

Sutra: Prvi dresovi – prošvercovani