Куле, куполе, капије и ћуприје

Мост на Ади Циганлији, којим су Београђани и остали посетиоци српске престонице недавно имали прилику да први пут прошетају, биће до краја завршен тек 2013. године, а већ је проглашен нашим највећим градитељским подухватом у новом миленијуму. Бетонски колос дужине 929 метара, ширине 45 метара и тежине 30.000 тона, са,како је планирано, шест коловозних трака, две стазе за пешаке и два колосека намењена будућем лаком метроу, понос је и дика својих градитеља, али и свих житеља Београда.

Мост је и пре отварања стекао планетарну славу захваљујући филмској екипи ТВ канала „Дискавери”, који је о његовој изградњи и јединственој технологији (најдужи је мост са једним пилоном и косим кабловима до сада у Европи, а трећи у свету) снимио и емитовао сјајан документарац. Најважнији део моста је огромни средишни носећи стуб – пилон висине око 200 метара. За њега су „прикачени” супериздржљиви метални каблови који, практично, придржавају „лебдећу” конструкцију тешку 8.600 тона (јер нема других ослонаца) и дају јој изглед џиновског музичког жичаног инструмента, лире или харфе.

Управо је прича о мосту „каквог нигде другде нема” и који је Београд, односно Србију, још једном уврстио на листу градитељских преседана у региону, Европи и шире, повод да се обнови сећање на друга здања којима смо у скоријој прошлости задобили место на тој листи.

Понос послератног Београда

Србија и Београд су вековима уназад могли да се подиче својим лепим, по много чему јединственим сакралним и световним здањима, али не оскудевају у њима ни у савремено доба. И неке „соцреалистичке” грађевине подигнуте у Југославији после Другог светског рата сматрају се малим ремек-делима архитектуре, одликујући се јасним стилом и оригиналним решењима.

– Куполе београдског Сајма, Источна и Западна капија града, хотели „Југославија” и „(Интер)континентал”, Музеј савремене уметности на Ушћу, зграда Генералштаба, Телевизијски торањ на Авали, Палата Федерације на Новом Београду, Војномедицинска академија, „Сава центар”… Свака од ових зграда била је авангарда у време кад је настала, величанствен подухват о којем се чуло и изван граница наше земље – каже за „Политикин магазин” архитекта Александра Бановић, један од најбољих познавалаца градитељства у Београду, некадашња директорка Градског завода за заштиту споменика културе, која је имала прилике да „на делу” види своје професоре као ауторе многих од наведених градитељских чудеса.

А ево шта су о њима забележили савременици у новинама, енциклопедијама и стручној литератури.

* Стари авалски торањ, један од најлепших ТВ предајника у Европи и једини на свету који је за пресек имао једнакостранични троугао, пројектовали су 1959-1960. године архитекте Угљеша Богуновић и Слободан Јањић и конструктор Милан Крстић, академик. На изградњи је било ангажовано стотинак неимара грађевинског предузећа „Рад” из Београда (од 1961. до 1964). Пуштен је у рад 1965. године. У торањ висине 204,5 метара било је уграђено више од 4.000 тона армираног бетона. Врхунац посла била је поставка 60 метара високе антене, тешке око 25 тона, коју су монтирали мајстори „Гоше” из Смедеревске Паланке. Чувени „троноги” торањ који се ослањао на темељне блокове укопане 1,4 метра у стену срушенје 29. априла 1999. године у НАТО бомбардовању. Био је то највиши срушени објекат у историји. Овај тмурни рекорд држао је све до пада Светског трговинског центра у Њујорку 11. септембра 2001. године.

* Палата Федерације, односно Савезно извршно веће (СИВ), данас палата „Србија”, саграђена је на основу идејног решења Антона Улриха, Владимира Поточњака, Златка Најмана и Драгице Перак из 1947. године, које је добило прву награду на конкурсу за зграду Председништва Владе ФНР Југославије. Била је једна од првих зграда подигнутих на песковитом тлу Новог Београда, рукама омладинских радних бригада из читаве тадашње Југославије.

Каснија адаптација урађена је по пројекту архитекте Михајла Јанковића и његових сарадника. У украшавању ентеријера учествовали су најпознатији уметници, као што су Петар Лубарда, Мило Милуновић, Ђорђе Андрејевић Кун, Сава Сандић, Ратомир Глигоријевић… Први пут је отворена за јавност за време одржавања Београдске недеље дизајна 2007.

* Од упечатљивих назубљених обриса две сучељене зграде београдског Генералштаба, јединог архитектонског остварења Николе Добровића у Србији (за које је добио Октобарску награду града), после НАТО интервенције 1999. године остале су само рушевине. Како наводи Бојан Ковачевић, аутор монографије „Архитектура зграде Генералштаба”, здање је грађено од 1956. до 1965. године, а препознатљива фасада је од робусног камена мркоцрвене боје из околине Косјерића, на који су налегле беле углађене мермерне плоче са острва Брача.

* Сава центар је и данас највећи конгресни, културни и пословни центар у нашој земљи и један од највећих у Европи. Грађен је од 1976. до 1979. године по замисли архитекте Стојана Максимовића, донекле у журби, како би угостио учесникегодишњег састанка Међународног монетарног фонда (па није било времена за постављање ротирајуће позорнице). Дворану је свечано отворио председник Тито 15. маја 1977.

У „Сава центру” је до сада одржано више од 8.000 домаћих и међународних скупова и манифестација и исто толико културних догађаја.

* Хале Београдског сајма биле су смела и задивљујућа новина те 1957. године, кад је јавности представљена замисао архитекте Милорада Пантовића и инжењера Бранка Жежеља и Милана Крстића: конструкције великих распона од танких љускастих бетонских опни.

* Војномедицинска академија (ВМА) на Бањичком вису грађена је према награђеном идејном пројекту Јосипа Осојника и Слободана Николића из 1973. године, а извођач је било грађевинско предузеће „Ратко Митровић”, уз ангажовање 48 радних организација из целе тадашње Југославије. Зграда ВМА је усељена јануара 1982. године.

* Музеј савремене уметности  је почео с радом 1959. године под именом Модерне галерије, коју је претходне године основао (и био њен први управник) Миодраг Б. Протић, сликар, теоретичар и уметнички критичар. На конкурсу за израду идејног пројекта зграде Музеја победили су архитекте Иван Антић и Иванка Распоповић. Музеј је стављен „под кров” 1965. године, кад је добио садашњи назив.

* „Београђанка”, својеврсни симбол града, била је у то време највиши облакодер на Балкану, са својих 101 метар и 24 спрата. Грађена је од 1969. до 1974. године према пројекту архитекте Бранка Пешића, имењака некадашњег градоначелника Београда.

* Куле на Коњарнику (Источна капија Београда) чине три „соцреалистичка” солитера на подручју општине Звездара. Званично име „Рудо” (по босанском граду) дао им је чувени београдски архитекта Драгољуб Мићовић, који је у време њихове изградње обављао стручни надзор. Ове импозантне куле са 28 спратова, усељене 1976. године, дочекују на уласку у Београд путнике из правца истока.

* „Генексове” куле (Западна капија Београда) су настале према пројекту архитекте Михајла Митровића. Високе 115 метара, са 35 спратова, саграђене су 1980. године. Некада су биле јединствене у овом делу света по ротирајућем ресторану. Садашњи власник, компанија „Генералекспорт”, још није нашла купца за ово необично здање.

* Храм Светог Саве је највећи православни храм на Балкану и једна од највећих православних цркава на свету. Изграђен је у српско-византијском стилу, са четири звоника висока 44 метра. Висина до врха куполе износи 70 метара, а главног позлаћеног крста још 12. Ово велелепно дело архитеката Богдана Несторовића и Александра Дерока, као и инжењера Војислава Зађине, завршено је пола века након почетне замисли, а започето 340 година након спаљивања моштију Светог Саве. Највеће постигнуће било је подизање централне куполе тешке 4.000 тона, јуна 1989. Спољашњост храма довршена је 15 година касније.

* Зграда „Политике” (из 1967. године) на чијем је четвртом спрату смештено уредништво истоименог дневног листа и његовог недељног додатка „Магазин”, такође представља, по мишљењу стручњака, „значајан домет у симболичном и конструктивном смислу”. Дело је архитеката Угљеше Богуновића и Слободана Јањића и конструктора Милана Крстића.

-------------------------------------------

„Нај” мостови…

Међу најлепше мостове светау брајају се „Голденгејт” (у преводу Златна капија) у заливу Сан Франциска (САД); „Дом Луис Први” у Порту и „Васко да Гама” у Лисабону (оба у Португалији); „Октавио Фриас де Оливеира” у Сао Паулу и „Бразилија” у истоименом граду (оба у Бразилу); Нови мост у Венецији (Италија) и „Миленијумски мост” у Лондону (Велика Британија).

…и „нај” грађевине света

За сада највиша палата на свету је Бурџ Дубаи у Дубаију (Уједињени Арапски Емирати) од око 800 метара, Јапанци већ раде пројекат за зграду висине до 1.500 метара, а зналци тврде да ће до средине века овај „висински рекорд” достићи четири километра! Највиша зграда у Београду је Пословни центар „Ушће” (некадашњи ЦК) са 134 метра и 25 спратова, затим „Генексове” куле (115 метара) и „Београђанка” (101 метар), док би планирани „Делта тауер” требало да их надмаши са предвиђена 144 метра и 36 спратова.

У најлепше грађевине модерног доба, према анкети познатог часописа „Венити фер” спроведеној међу најугледнијим светским архитектама и уметничким критичарима, убрајају се Ајфелов торањ у Паризу, зграда Опере у Сиднеју, хотел Бурџ ал Араб у Дубаију, „Крајслеров” облакодер и „Емпајер стејт билдинг” у Њујорку, „Света породица” (Sagrada familia) Антонија Гаудија у Барселони, шпански „Гугенхајм” музеј у Билбау (дело чувеног Френка Герија), Ле Корбизјеова црква Светог Петра у француском месту Фирмини, библиотека Бранденбуршког техничког универзитета у Котбусу (Немачка), холандски Институт за слику и звук у Хилверсуму…