Православље и капитализам

ИНТЕРВЈУ
Одбијање активизма и склоност мисаоном посматрању света и живота, уз негативан став према стицању материјалних добара, а сврставање сиромаштва међу врлине, може се сматрати двоструко некорисним за развој капитализма у Србији, истиче магистар Ирена Ристић из Центра за политиколошка истраживања и јавно мњење Института друштвених наука.

"Не бих рекла да православље директно позива на сиромаштво, али православни појединац, уколико жели да служи богу, једноставно мање пажње посвећује раду, стицању добара и власништва. Самим тим православни појединац мање пажње посвећује преузимању одговорности унутар заједнице, како према самој заједници, тако и према онима који немају и којима би држава преко социјалног система требало да помогне. Јер држава чији грађани раде само минимално нема прилив средстава којима би финансирала установе које помажу онима којима је то могуће. Уместо тога држава мора да се ослања на нередовне и произвољне добровољне прилоге богаташа што спречава једну систематску и равномерну расподелу добара", каже она.

Примера ради, у протестантизму се онај ко највише ради и зарађује сматра оним који највише служи, то јест који се највише посвећује богу. Услов је једино да је стечено богатство плод његовог часног рада и да начин његовог живљења остане скроман.

Тројство рада, зараде и скромности (штедње), као и дисциплина и организација на којима то тројство почива, сматра се основом протестантизма и принципа модерног капитализма.

Како каже у православном схватању однос према раду и богатству се чини обрнутим. Слично протестантизму и у православљу тај се однос може објаснити на основу дефиниције служења богу. Православна филозофија, наиме, сматра да служење богу треба да се састоји од духовног посвећивања богу. При томе појединац треба да стиче само онолико колико му је потребно за задовољење основних физичких потреба, а да остатак енергије не троши на рационално стицање материјалних добара већ на контемплативно приближавање богу, у нади да ће тако једнога дана спасти своју душу.

.Које  препреке стоје на путу прихватања вредности капитализма, које тешко да се уклапају у оно што православље проповеда?

– Треба имати на уму да је и утицај религије на друштвени и економски развој једне модерне државе ипак ограничен. Али, може се рећи да је протестантизам олакшао или поспешио настанак капитализма у Западној Европи, као што би могло да се каже да православље, као доминантна вера у Србији, има успоравајући утицај на развој капитализма на овим просторима. Тешкоће које се овде јављају у вези са прихватањем такозваних капиталистичких вредности се, међутим, само једним делом могу објаснити православном филозофијом и њеним односом према раду и стицању богатства. Капитализам се овде тешко прихвата, пре свега, због тога што је то на овом просторима један готово потпуно стран систем, јер док је у Западној Европи настајао капитализам овде је владало Отоманско царство које је било централизовано и економски нетржишно. Од стицања независности Србије па до стварања социјалистичке Југославије били су само кратки периоди када су се државне елите донекле окретале капиталистичким вредностима у којима се стварао један грађански слој који је стицао богатство и то богатство делио са заједницом.

Шта све још утиче на отпор промена и прихватању капитализма?

Вратићу се на период након 1945. године када се стицање приватног власништва и властитих материјалних добара државном идеологијом прогласило небитним, па чак и непожељним, иако је тога наравно ипак било. Ту се може опазити извесна сличност православља и комунизма у односу према (приватном) власништву, што је вероватно Достојевског навело на то да тврди да је "православље наш руски социјализам". Утицаји су, дакле, разноврсни и наравно међусобно условљени и због тога је и превазилажење тешкоћа у прихватању капитализма у Србији повезано са превазилажењем вишеслојног и вишевековног наслеђа које је саткано како од последица Отоманског царства и закаснеле модернизације, тако и од последица комунизма. Коначно, не треба заборавити последице ратова и транзиције током 90-их година прошлог века које такође утичу на отпор према променама и прихватању капитализма.

.Колико се православље са својим системом вредности, уклапа у вредносни систем капитализма?

– Тешко је поредити једну веру са једним економским системом, јер се они са различитим циљем обраћају појединцу. Поред тога је неопходно капитализам ближе одредити, јер упркос распрострањеним тврдњама, он се не може свести на ону најпопуларнију дефиницију по којој је то систем у коме једни (власници добара и капитала) експлоатишу, док су други (радници) експлоатисани. Напротив, капитализам је један сложен систем и он има више појавних облика, а готово да не постоји ниједна држава на свету која се руководи искључиво капиталистичким начелима. Тако се, на пример, Немачка својим уставом не дефинише као капиталистичка држава, већ као држава у којој влада социјална тржишна привреда. Немачки систем је веома сличан тржишним системима других западноевропских земаља и донекле Канаде и Аустралије, док се мало више разликује од капитализма који се упражњава у САД. Ако бисмо се, међутим, задржали на овом западноевропском облику капитализма, просто јер је тај простор Србији географски и културно ближи, и покушали да одредимо његов вредносни систем једном одликом могли бисмо рећи следеће: капитализам, бар идеално-типски, почива пре свега на приватном власништву појединаца, са крајњим циљем да се обавезе унутар једне заједнице у што већем обиму пренесу са државе на појединца. Држава, дакле, није замишљена као централизована установа која уређује што већи број сегмената живота једног појединца, већ се схвата као институција којој је примарни циљ да што већем броју људи омогући стицање добара, да самим тим позива и мерама потпомаже иницијативу како би појединци стигли до приватног власништва и стекли не само права, већ и одговорности. Овај западноевропски модел капиталистичке државе истовремено предвиђа и један социјални систем, који треба да пружи материјалну подршку свима, који нису у стању да стичу добара или да стекну приватно власништво.

.Да ли систем вредности који присутан у православљу има другачији циљ?

– У поређењу са овим јако сведеним схватањем капиталистичког система вредности православни систем вредности има потпуно други примарни циљ. Он се састоји у томе да појединац нађе мисаони пут до бога, док је стицање добара и власништва само нешто што га од тог пута одвраћа. Сходно томе се и држава сматра, пре свега, институцијом која треба да омогућују служење богу.

.У протестантизму богаћење је  богу мило?

– Сходно новом схватању, служење богу почива на томе да појединац свесно и одано обавља свој позив који му је бог одредио, при чему он континуирано мора да чини добра дела: да ради, да стиче богатство и да га дели са заједницом. При томе за евентуално нечињење или нерад, што је равно греху, није могуће добити опроштај.

Такво деловање се може назвати унутар световним аскетизмом: појединац живи монашки аскетски (скромно) одан позиву, али не бежи од света већ остаје у њему и сврху свог постојања види у стицању материјалних добара којима помаже сиротињи, чинећи тиме добро дело. Сходно томе протестантизам проповеда активност, а не мисаоно посматрање света. Протестантизам вери прилази разумно и путем разума жели да је схвати и практикује. Појединац при томе не треба пасивно и без поговора да прихвати судбину света неупитно јој се покоравајући, већ мора да овлада светом.

.У православљу богоугодно је сиромаштво?

– Стицање материјалних добара за православног хришћанина је секундарно. То ствара известан одбојан став према овоземаљском свету и проблемима који њиме владају, при томе одвраћа појединца од сваког дугорочног планирања и организовања (живот од данас до сутра) а метафизички легитимише трпљење, понижење и жртвовање као врлине. Тако се врлином сматра и одлазак у манастир, одбијање овоземаљског света и одустајање појединца да га својим деловањем јача или на боље мења. Истовремено се западни свет омаловажава због свог "активизма" и "обожавања рада".

.Какав значај православље придаје раду?

– Као што из протестантизма следи специфичан "економски дух", исти се може извести из православља. Као резултат примарности контемплацији ради спасења душе у православљу се раду и стицању богатства не придаје велики значај. Рад служи у првом реду намирењу физички потреба (храна, одећа), а идеалним се сматра онај рад који се чини без личне користи и који се ради без накнаде. Такво схватање рада је ближе социјалистичком него капиталистичком поимању економије.

.Да ли Вам је познато да се неки православац одрекао богатства због вере?

– Није. Ако је неко потпуно посвећен православац, њему стицање богатства неће бити примарни циљ и он ће живети аскетски посвећен богу. То су углавном монаси, којима црква путем власништва, којим располаже захваљујући држави, омогућује живот у коме они не морају да се брину о овоземаљским проблемима (стан/кућа, храна, одећа, школовање деце...).  Они се, тако, у потпуности могу посветити богу. Један обичан грађанин Србије, међутим, ту привилегију нема и он себи и својој породици треба све сам да обезбеди, а то може само ако ради. А данас се радећи у Србији не постаје богатим, просто јер је Србија сиромашна земља у којој просечан човек који ради зарађује само толико да измири трошкове становања, живљења, школовања деце и обезбеђивања старости, док о акумулирању богатства код велике већине не може бити говора. Али чак и када би грађани Србије имали реалне могућности да теже богатству, требало би у начелу размислити колико је за једно модерно друштво, па и за религију која у њој преовлађује, корисно да негира материјалност света и да позива на контемплацију уместо рада. Проглашавајући богатство тако а приори непотребним у непожељним у једном модерном друштву које почива на развоју значи одрицати се своје будућности, а тиме и будућности своје деце, свог друштва и државе. Па коначно и будућности те вере. Уместо тога би корисније било правити разлику између легално и нелегалног стеченог богатства, између добрих и лоших односа према својим запосленима, између тога да ли се порези плаћају или не плаћају или између тога да ли се стечено богатство на неки начин враћа заједници или не.