Одосмо у рат, а ти чувај лопту

Зашто је појава БСК-а толико важна?

Он није наш најстарији клуб. Уосталом, основали су га одметници из Српског мача, а од свих је био старији Соко.

БСК није ни први који је направио игралиште. У престоници су га већ имали и Соко и Српски мач.

Није ни први гостовао преко границе. Нити је први довео у Србију страни тим.

И пре њега су имали учитеље лоптања. Он чак није ни први који је довео тренера из иностранства.

Одговор можда лежи у томе што је БСК, мада је у свом имену имао спорт, био први прави фудбалски клуб.

У гимнастичко друштво Соко фудбал је ушао као секција (1903), а у мачевалачки Српски мач као – одсек (1905). И мада су се њихови фудбалери прилично брзо издвојили сврха тих нових клубова се углавном исцрпљивала тиме да се њихови чланови несметано баве својим омиљеним спортом.

БСК је, међутим, поставио себи неупоредиво веће циљеве од пуког пикања лопте. Већ на оснивачкој скупштини његов први председник инж. Андра Јовић је прогласио да је задатак БСК-а да побеђује тимове из Пеште и Беча! А то су тада била јака жаришта европског фудбала.

Уосталом, оснивању БСК-а је претходио излет у Загреб, додуше резултатски неуспешан. Али, они који су због тога оставили Српски мач сигурно не би правили клуб који се плаши да пређе Саву и Дунав.

БСК је од београдске општине добио на коришћење плац поред онога на коме је Српски мач већ имао игралиште,  међутим оно је било мање од прописаног. Игралиште по свим прописима имао је Соко, али је оно било далеко од града – у Кошутњаку. БСК-ово је имало предности у односу на оба: било је и по прописима и неупоредиво ближе граду – код Универзитетске библиотеке.

Прва екипу из иностранства (Бачка из Суботице, тада Аустро-Угарска) довела је крагујевачка Шумадија 1908. Крагујевчани су потом вратили то гостовање.

БСК није имао много времена – година његовог оснивања је била последња мирна за Србију: 1912. је избио Први балкански рат, 1913. Други балкански, а 1914. Први светски.

Ипак, „плави” су стигли да гостују два пута у Новом Саду и једном у Панчеву (тада је и то било иностранство). На Васкрс 1914. свечано су отворили преуређено игралиште утакмицом с Мункачем из Суботице.

Први учитељ лоптања код нас био је Фејфар, кога је 1896. из Прага довело гимнастичко друштво Соко. Радио је и у Првом српском друштву за игру лоптом, основаном 1899. и још брже угашеном.

За стручњаком из иностранства је посегнуо и БСК. Дошао је Сингер из Пеште, а задатак му је био да води – подмладак! И под његовом руком су стасали играчи који су после Првог светског рата не само обновили БСК, него и ударили темеље његовој слави.

Управо ти играчи из подмлатка су добили врло важан задатак 1914. Ево како је то описано у БСК-овој споменици из 1931:

„Рат обуставља званично рад клуба, али ипак игралиште ни под непријатељским гранатама није празно. Ту су „клинци”, који нису напустили Београд, окупљени око једне лопте, која је поверена члановима подмлатка Андрејки, Андрици, Бори Икишу и још неким. Та једна лопта чувана је као очи у глави, и неће бити претерано, ако се каже, да је најмање пет пута, ту лопту, Андрејка (данашњи секретар г. д-р Андрејевић) са највећим задовољством и са невероватном прецизношћу опшивао а да се не говори колико су пута вршене мање оправке. И та деца, успела су, да приреде и једну утакмицу са енглеским војницима у корист црвеног крста”.

Сутра: Монтевидео – БСК-ова задужбина