Ружење народа

ВАШИНГТОН, децембра – Професор Љубица Поповић није очекивала да ће, као византолог и предавач на Вандербилту у Нешвилу, на врхунцу своје каријере када се пасионирано бавила проучавањем текстова и представа пророка у византијској уметности почети да се интересује за надасве савремену и световну тему. Као врсни зналац уметности, није склона да карикатуре избаци из стваралачког опуса, али оно што је у Америци почело да се појављује као илустрација за догађања у бившој Југославији пре је личило на најгору соцреалистичку пропаганду против једног народа, него на било шта друго.

Две прљаве свиње на првој страни новогодишњег броја "Чикаго трибјуна" (1. јануара 1993), које преко срушених обора из блата погледавају једна на другу, уз то је на једној написано "Срби" а на другој СССР, толико су је наљутиле да је решила да се посвети проучавању овог начина медијског обликовања јавног мњења. Текст за ове две заљубљене свиње био је: "Љубав у ратним временима".

– Разумем и критику и сатиру, али не вулгарности. Једном када се тај праг пређе други су спремни да крену истим правцем, каже професор Љубица Поповић (74) која је, као учесник на великом скупу америчких професора славистике у Вашингтону прошлог месеца, представила рад о "америчким политичким карикатурама деведесетих година".

Већ четрнаест година угледна професорка, позната по својим научним радовима из византологије у стручним круговима у САД и широм света, педагог који је са најудаљенијих крајева планете доводила студенте на своју катедру успевши да извојује стипендије преко Стејт департмента, педантно скупља карикатуре на тему бивше Југославије, по свим америчким листовима.

– Иако америчко држављанство имам још од раних шездесетих, ја сам Српкиња, али као грађанин света нисам желела да ова велика срамота медијског ружења једног народа остане незабележена, каже Љубица Поповић. Сем у специјализованим, врло угледним али нискотиражним академским часописима њени радови о томе како се карикирала сложена и мучна ситуација на Балкану и како је дошло до тога да се Срби прогласе за "ружне прљаве и зле", нису много заинтересовали веће публицистичке куће. Но, професорки је важно да документација о томе постоји сређена и разврстана по многим темама и порукама.

За толике године, вредна, свестрана упорна и радознала духом, америчка професорка, рођена и одрасла у Шапцу, а докторирала у Масачусетсу, сакупила је више од две хиљаде карикатура, објављиваних у великим и локалним листовима, часописима и специјалним издањима.

– Зачуђујуће велики број карикатуриста бавио се југословенским конфликтом. Само у Америци, ја сам успела да пронађем више од сто педесет карикатуриста који зарађују свој хлеб на југословенским темама. После Хрватске и Босне уследио је "косовски циклус", каже Љубица Поповић, која је своју колекцију распоредила и разврстала на најразличитије начине.

– Срби су масни, ружни, дебели, необријани, запуштени. Са собом носе нож или некакво примитивно оруђе. Увек пуцају или нападају голоруки народ, од `92 па све до 2000, од Хрватске па све до Косова, објашњава професорка Поповић и за ову констатацију нуди на стотине дијапозитива пребачених из разноразних америчких листова, од "Вашингтон поста" и "Њујорк тајмса" до локалних дневника широм Америке. Један такав Србин улази на Косово, на којем више никога нема. У руци држи искежену лобању и обраћа се свом сународнику: "Је л` сам ти рекао да се они нас не боје?" И, то је, као, смешно.

Професорка каже да је, пре, жалосно јер на основу овакве црно-беле слике која је, по њеном мишљењу, стрипски систематски излазила у америчким медијима, често на првим страницама, не може се стећи права представа о компликованим и узајамно повезаним односима у региону.

Одвојено од "косовског циклуса" где преовлађују симболи масовног умирања (лобање, гробља, авети са косом…), Љубица Поповић је направила и преглед опаких животиња са којим су идентификовани Срби, а понекад само Милошевић као "њихов представник". Крокодили, аждаје, грдосије из праисторијског доба, китови и беле ајкуле, лешинари… који прождиру све пред собом, наслађују се новим ратовима, из себе избацују ватру, пустош и агресију… На цртежу карикатуристе М. Шелтона у "Нешвил Бенеру" од десетог марта 1993, Срби су се метамофорзирали у пирану која сања о томе да прогута Босну.

Ретки су примерци успелих карикатура које приказују тај злокобни ратни круг на реалан начин. Међу њима је једна, која у складу са познатом збрајалицом, представља ситуацију у Босни са три миша која један другом гризу реп.

Љубица Поповић није се удавала и није имала деце, али велики број њених студената из Кине, Бугарске, Србије јако јој је привржен и посећује је и данас, мада је недавно отишла у пензију. Живела је онако како је сама изабрала – много воли коње и псе, осећа се грађанином света, посвећена је својој науци. Византијске пророке није напустила. Напротив. 

------------------------------------------------------------

Стереотипи и изван њих

Понекад су амерички карикатуристи успевали да се одбране од опсесије Србима, па су као веома споре животиње представљали, на пример, НАТО трупе на Косову. У фебруару 1999. у "Картун њузу" појавио се пуж, опремљен целом НАТО механизацијом, који се полако пење на тенк. Али, пуж је пожурио, како се само месец дана после ове карикатуре испоставило. Тада је почело бомбардовање .

Ни велики листови, какав је "Вашингтон пост" нису одолели опште распрострањеној стереотипизацији. У овом водећем престоничком дневнику Милошевић је представљен као човек из каменог доба, заогрнут кожом од животиње и са каменом батином у руци.