Живот у "људињаку"

Пажњу јавности је ових дана бар донекле морала да привуче вест из фирме "Диелоџик" која је проценила да је вредност спајања предузећа на нашој планети, поткрај новембра, достигла 3,46 билиона долара (један билион – хиљаду милијарди) и да је тиме надмашен рекорд из 2000. године, када је та вредност износила "само" 3,33 билиона. Била је то, наравно, прилика за многе да се присете свих оних силних овогодишњих извештаја о удруживању предузећа, почев од навале Лакшмија Митала на Арселор која је трајала све дотле док дотични грамзивим акционарима тврда срца није омекшао са 39,5 милијарди долара, па до приче о америчком "Белсауту" и томе како је тај АТ&Т-у продат за чак – 83 милијарде долара!

Трезвенијим људима је, при том, морало бити јасно да се у свим тим сторијама о фузијама, аквизицијима и сличним стварима, ма колико оне различите биле, увек радило о суштински једном те истом: незадрживом процесу укрупњавања светског капитала. Свима је, такође, морало бити јасно и то да су, откад се појава проширила на све области живота и рада, сви они, хтели то или не, већ извесно време напросто принуђени да живе под патронатом досад у историји невиђених моћника, дакле у царству – транснационалних корпорација.

Јачи од држава

Те корпорације су данас постале јаче и од целих држава. Укупан обрт Ексон Мобајла је, на пример, прошле године био 371 милијарду долара, дакле већи од укупног домаћег производа чак – 125 земаља света. "Данас је 200 највећих транснационалних компанија власник више од трећине укупног светског производа", јесте реченица коју је једном изрекао некадашњи немачки председник Јоханес Рау кога су у књизи "Национална идеја или шта бог очекује од Русије" недавно цитирала три Владимира – Медведев, Хомјаков и Белокур – руски теоретичари који су се, ваља признати, на катастрофичан начин позабавили питањем будућности светске економије, али и света уопште.

Они су дошли при том до закључка да финале приче може бити само у спајању свих транснационалних компанија у "јединствену светску корпорацију која ће бити монополиста у свему". И до тога да ће њен главни акционар бити – "потпуно легална светска влада"!

Руски аутори су, дабоме, имали довољно времена да изблиза осмотре планску економију (у СССР-у), те да установе да ће и нови поредак личити на "гигантски спахилук" у коме ће све одређивати "властелин", а ко би то могао да буде боље од власника "више од половине мултинационалки", дакле од САД? Аутори затим описују тај свој "људињак" (с јасном асоцијацијом на мравињак) и у њему људе стандардизоване по угледу на "цигле", поређане тако да се лако могу уградити у зграду "колективног разума" у којој ће бити довољно само "поништити им платну картицу", да би они били поништени и – као људи.

Џон и Педро

Но, свакоме ко би сад почео да се мршти на помисао о руским "теоретичарима завере" саветовали би да, ипак, послушају шта они имају да кажу и на неке друге, чисто економске теме. Рецимо на ону о – америчком долару. Уосталом, да не препричавамо...: "Главну улогу у (еволуцији финансијског система) преузео је шпекулативни капитал – огромне масе виртуелног новца који се уз помоћ компјутерских мрежа брзо креће по свету, торпедујући националне економије и провоцирајући кризе... Тај новац налази се ван домета владе било које земље, чак и САД. То значи да из руку "демократски" изабраних влада власт прелази у руке "изабраних" – пишу ови Руси који на другом месту, у другој глави, наводе податак да је, рецимо, од 1972. до 1981. године реалан раст светског производа износио око пет одсто годишње, али и да је он износио14 одсто ако се исказивао – у доларима. Аутори потом од читаоца траже да размисле: чиме је то у свету обезбеђен толико цењени долар? Па подсећају да је на совјетском новцу писало да се "обезбеђује својином државе", док на америчком пише само "у Бога верујемо".

Руси на све то додају и своју рачуницу по којој испада да су САД (уз помоћ ММФ-а) уз светску производњу вредну само 40 трилиона, створиле "доларску пирамиду" од 300 трилиона долара, из чега, опет, произлази да би цела светска привреда морала да ради седам година само да би обезбедила – све доларе САД.

Ето у чему је извор америчког благостања – у пљачкању целога света, закључују стога Медведев, Хомјаков и Белокур објашњавајући да Џон може да добије своје две хиљаде "зелених" за продају хамбургера управо зато што у неким далеким крајевима за њега ради пола туцета тамнопутих Педра за 30-40 долара недељно...

А да ли је то баш све тако – тешко је са сигурношћу рећи. Факат је да је некако упоредо с објављивањем података о рекордним планетарним фузијама у свету из Светског института за истраживање економског богатства (из Хелсинкија) стигла рачуница по којој једва два процента светског становништва располаже са (много) више него половином укупног светског богатства. Насупрот томе, логично, половина светског живља располаже с мање од једног процента тог богатства! Пажњу је, при том, морало да привуче и сликовито објашњење директора тог института Ентонија Шорокса који је ту ствар приказао тако што је светско становништво упоредио са 10 људи а све богатство света са 100 долара. И онда закључио да би то било као када би један човек имао 99 долара, а осталих девет располагали са оним једним, и јединим, преосталим доларом.