Преурањено славље

Ово су последњи дани извођења на сцени позоришног комада по тексту „Зелене књиге“ Муамера Гадафија који је, мењајући униформе и бедуинска одела у сваком чину, деценијама био и главни глумац.

Пуковник је одувек волео публику. Без обзира на то да ли у њој седе приведени, наизглед одушевљени Либијци, или лицемерни светски лидери који су све време знали да иза сцене подржава тероризам.

Они који су га срдачно дочекивали када је признање за обарање америчког путничког авиона изнад шкотског Локербија пропратио милијардама долара компензација. Они који су га, попут Бен Алија или Мубарака, храбрили да остане на власти.

Они који су му пред шатор слали изасланике и нафташе, који су прагматски себично заборављали на либијски народ коме данас одају признање због обарања диктатора.

Пуковник има све право да буде бесан због Либијаца који су одбацили његов идеал савршеног политичког система, показујући да нису дорасли његовим амбицијама – па и заслужују да их он назива „пацовима“.

Рат је готов. Тачније, владе и медији су одлучили да је рат готов иако он још траје. Гадафи ће пре или касније, уколико не добије прилику да побегне, бити ухваћен. Можда жив у некој рупи, као Садам Хусеин, можда мртав.

Испражњеним позориштем којим је неприкосновено владао 42 године одјекиваће ехо његових претњи побуњеницима да ће их прогањати од куће до куће, „зенга, зенга“ – од сокака до сокака.

Потера за Гадафијем је у току. Зенга, зенга. Његова глава процењена је на 1,7 милиона долара. Колико беше Садамова, 25 милиона? Да није због рецесије?

Како год, Садаму се судило. Тајни снимак вешања обишао је свет. Гадафију су пружили прилику да измакне суђењу. Нови шеф привремене Либије, Мустафа Абдул Џалил, је погрешио. Не прави разлику да ли ће Гадафи бити ухваћен жив или мртав – што није правда већ освета. Он би морао пред суд, сем уколико сам себи не пресуди.

Мало је арапских владара који су имали такву прилику да своју земљу претворе у прави рај њеног народа као Гадафи са Либијом. Само шест милиона становника на милијарде барела супер квалитетне нафте.

Истина, Либија је живела удобније од својих суседа без нафте, али: близу 200 милијарди долара склоњено је по западним банкама док је петина Либијаца живела испод границе сиромаштва, сваки десети је неписмен, а само Алах зна колико их је брат-вођа побио током 42 године на власти.

Свет је све то знао. Сви су знали. Неко време Запад га је држао у изолацији „отпадничке земље“ али се јако обрадовао када се окренуо Западу.

Ко се ту коме смејао, Гадафи Западу или обрнуто? Сигурно је само да је он био играч велике роле. Свет је био публика. Либијци жртве.

Запад је, уз разумљиву подршку „браће Арапа“, потпуно заборављао људска права, демократију, слободу и све те велике речи које је очас спреман да потопи у барелу – бурету – нафте. Сви су знали да је нарцисоидни пуковник диктатор, али су му отварали врата. Он је постајао све бруталнији.

Политика нема етике. Како би се, да је има, Абдул Хаким Белхаџ сада састајао са западним дипломатама по расхлађеном конференцијском центру у Дохи, у Катару? Белхаџ је бивши командант екстремистичке либијске групе повезане са Ал Каидом и талибанима! До јуче је био шеф безбедности побуњеника.

У Руанди је 1994. свет могао да спасе стотине хиљада живота да је био вођен идејом спречавања „хуманитарне катастрофе“. А није. За разлику од Руанде, хуманитарна интервенција и Либији била је брза и одлучна. Због нафте.

Ко се бави политичким идеалима и правдом нека пажљивије прати како се западне нафтне компаније у најбољој колонијалној традицији туку за будуће концесије. Шта мислите, зашто је Иран на листи наредних могућих циљева?

Како ће у Либији функционисати ствари у будућности коју је Запад организовао, наоружао и – победио. Може ли либијски народ да избегне тумарање зенга, зенга?

Сувише је спина убачено у победу побуњеника да би се декодирала либијска будућност. Сем војне победе, готово све остало је нерешено.

Либијски случај одавно је искочио из матрице Арапског пролећа. Могуће да је у старту политички и социјални бунт био инспирисан Тунисом и Египтом, али изазов режиму убрзо је постао насилан претварајући се у крвави грађански рат који се завршио променом режима.

Чињеница да је побуњенички Национални прелазни савет од почетка одбијао све предлоге о евентуалном преговорном решењу може да подстиче сумње у праве мотиве, али победницима су данас широм отворена врата да са Либијом раде шта хоће. Под условом да знају шта хоће: корист за Либијце, себе или западне патроне без чије војне помоћи не би били ту где јесу?

Нове владаре Либије тешко да је окупљало ишта више од жеље да сруше Гадафија. После његовог изненађујуће лаког одустајања од борби за Триполи, победници су окружени свеколиком финансијском пажњом Запада и – међусобним сумњама.

Од њих се, уз сву подршку коју имају, очекује да што пре стабилизују тешко рањену земљу, али прокламовање Мапе пута ка демократији – доказ да нова власт добро влада омиљеном терминологијом Запада – испоставиће се као веома напорно.

Много посла за земљу која није имала уставна искуства учешћа грађана у власти, независно судство, владавину закона, политичке партије, слободне медије, цивилно друштво.

Како хомогенизовати власт састављану у Бенгазију од сваког ко је имао храбрости, или је на време проценио да пуковнику треба рећи „не“: либералних интелектуалаца и прогањаних милитантних исламиста, младежи коју је понео Тунис и Египат, старих чувара традиционалних вредности полубедуинског друштва, инстант-дисидената старог режима.

Коме веровати у 40-чланом Националном прелазном савету који је огледало свих ових разлика?

Ко ће овладати племенски подељеном земљом чије је јединство – како тираније увек делују монолитно – Гадафи обезбеђивао бруталном репресијом заклоњеном џамахиријском владавином народа?

Како успоставити озбиљне институција власти које, у земљи навикнутој на корупцију, треба да одоле изазову од близу 170 милијарди долара средстава бившег режима који је Запад у међувремену одмрзао?

Првоборци револуције – још један омиљени западни назив за организовану смену режима – увелико прерачунавају сопствене учинке у обарању пуковника. Због толике количине новца у оптицају у Ираку и данас нема мира.

Војна победа је по свему судећи извојевана. Победа Либије је прерано проглашена. Сем уколико се у победу не рачуна могућност да диктатора замени неки савремени краљ Идриз кога је млади Гадафи 1969. рушио тражећи социјалну правду.

„Ово су први дани ере после Гадафија, а пловидба кроз мир је исто тако перфидна као и само ратовање“, констатује уводничар британског „Гардијана“.

Вода, храна, струја и лекови брзо ће стићи. Демократија је далеко на пустињском хоризонту и лако може да се претвори у фатаморгану.