Месец рада за 63 килограма меса

Колико тешко, у просеку, живимо ништа тако добро не показује као шетња међу рафовима у супермаркету. Нема артикла који у последњих 12 месеци није добио нову и то вишу цену, па за просечну плату, која према подацима Министарства пољопривреде и трговине износи 39.322 динара, све мање ствари може да се купи.

„Политикино” истраживање показује да, узимајући у обзир статистику и просечне цене у трговинама, просечан Србин месец дана ради само за 63 килограма јунећег бута. Или за свега 40 килограма чајне кобасице. Коверта тешка једва око 390 евра „тежи” колико и 43 килограма кафе или 40 килограма млечне чоколаде. А у глави би се завртело сваком раднику када би знао да његов месечни рад вреди колико и два литра луксузног увозног коњака.

Ситуација је утолико лошија што многи у Србији зарађују знатно мање од републичког просека. Али, статистика је неумољива – једни једу месо, а други купус. У просеку сви у тањиру имамо сарму. То, заправо, и не би било тако лоше, јер и сармом би многи били задовољни, али и „златни” просек од 390 евра за већину је недостижан.

Није, међутим, све у жељи да се фрижидер напуни храном, мада је и то за многе немогуће. Ко би да купи фрижидер, морао би за овај најмањи и најјевтинији уређај да издвоји трећину зараде. За телевизор (и то онај обичан, а не „танак”) просечан Србин ради више од шест дана, за машину за прање веша 14 дана, а за нову „шкоду фабију” две године, четири месеца и 13 дана, показују подаци Министарства пољопривреде и трговине. И то, наравно, под условом да се ни један једини динар од плате не потроши ни за шта друго.

Са друге стране, Институт немачке привреде у Келну саопштио је да Немац једноставни телевизор у боји заради за свега дан и по рада. Подсећања ради, нама је потребно шест. Док ми пола месеца диринчимо за веш машину, Немац је заради за нешто више од дан – за само 32 часа! За једну боцу свог националног пића, пива, Немац ради три минута, а ми петнаестак. И то уколико бирамо опцију у флаши. За лименку ћемо морати да дорадимо барем још пет минута.

– Додајмо ту и да нам је за стан потребно 40 година. То је тек поражавајући податак. А највећи проблем је то што је дошло до потпуног губљења наде. Нада је враћена 2000. године, а сада смо опет на старом и осећамо се као подстанари у сопственој кући. Један од разлога за то је и ова поразна статистика. Уместо узлазне линије и зарада које би нам обезбедиле надоградњу, попут одласка у ресторан, биоскоп или на летовање, грађани Србије се боре само за голи опстанак – каже Ранка Савић, председница Асоцијације слободних и независних синдиката, указујући на то да је реалан живот још тежи од статистике.

– Више од 600.000 људи у Србији нередовно прима зараде. Они су далеко од просека и о куповини беле технике не могу ни да размишљају. Због тога је крајње време да се у нашој земљи са високих политичких тема, које грађане заправо више уопште и не занимају, пређе на реалан живот и решавање животних проблема. То више није ни захтев, него вапај радника у Србији – истиче Савићева.

Таква статистика се, наравно, односи на оне срећнике који не отплаћују кредит, нису подстанари или немају друге велике месечне издатке. Они други, који су задужени и немају свој кров над главом, сваки месец преживе уз само њима знане финансијске вратоломије. Задуживање је најчешће и једини начин да се „закрпи” разлика између плате, корпе и да се прегура до првог у месецу. Трошкови су срезани колико је то било могуће. Трговци нове промене у навикама потрошача као да не увиђају. Због тога је за многе једино решење исписивање чекова као пре петнаестак година, али све је мање и оних који могу да их добију од банке.

А на питање када би купцима у Србија могло да сване, нико се не усуђује да одговори. Ипак, у потрошачким организацијама објашњавају који су минимални услови за бољитак.

– Просечна плата је мања од 40.000 динара, а корпа вреди више од 55.000 динара. Када зарада буде била довољна за ову животну статистику, али и за трошкове образовања и за културу, тада ћемо моћи да кажемо да је из угла просечног грађанина криза прошла и да долазе светлији дани за купце – каже Горан Паповић, председник Националне организације потрошача Србије.

То што статистика не евидентира драстично увећање малопродајних цена, које су у протекле две, три године срозале стандард, њега не чуди.

– Према нашим подацима, малопродајне цене су, у просеку, барем 60 одсто веће него пре кризе. А званична статистика то не увиђа, јер прати цене преко 500 артикала, чак и гума и ексера, па мировање цена непрехрамбених производа умањује поскупљења хране. Уколико бисмо поредили цене двадесетак основних намирница, које сви морамо да купујемо, резултати би били поражавајући, јер је само последњи талас поскупљења довео до увећања њихових цена за више од 25 одсто – закључује Паповић.

----------------------------------------------

Далеко иза комшија

Док се у просечну српску коверту слије око 39.000 динара месечно, у Хрватској је јунска плата износила 5.498 куна, односно око 735 евра, што је у односу на мај увећање од 1,34 процената, показују подаци хрватског Државног завода за статистику.

Према истим подацима, просечна бруто зарада у Хрватској износила је 1.057 евра. Нето плата Словенаца приближила се цифри од 1.000 евра, док је просечна зарада у Црној Гори у јулу износила 476 евра, што је како су навели у Заводу за статистику Монстат, повећање од 2,1 одсто у поређењу са претходним месецом.