Европска комисија тражи закон

Системска заштита узбуњивача у Србији не постоји. Постоје само одређене законске одредбе које су разбацане у различитим текстовима закона, али не постоји одговарајућа заштита оних који пријављују корупцију. То су недавно признали и званичници наше државе одговарајући на упитник Европске комисије која инсистира да се ово важно питање законски регулише. Потребан нам је конкретан и свеобухватан закон, као и јасни стандарди који се не могу злоупотребљавати. За сада, добили смо подзаконски акт, односно Правилник о заштити особе која пријави сумњу на корупцију, иза којег стоји Агенција за борбу против корупције и који не штити узбуњиваче у приватном сектору.

Јасно је да овај правилник не може заменити закон и са том чињеницом сложили су се и функционери агенције. Осим што је недовољан, правилник обилује дефиницијама које није лако објаснити. Пре свега, реч је о члану 3. правилника који говори о условима за пружање заштите и у којем се прецизира следеће: „Узбуњивач поступа у доброј вери ако има оправданог разлога да верује да су информације које разоткрива истините, чак и ако се касније установи супротно, и ако нема намеру да оствари неки незаконит или неетички циљ. О испуњености услова из става 1. овог члана агенција води рачуна током целог трајања поступка”. Занимљиво је било инсистирање на термину који је у нацрту правилника прецизиран као „добра намера” оног ко пријављује корупцију, а онда је после притиска јавности преименован у „добру веру”. Иначе, термин „добра намера” преузет је из Закона о Агенцији за борбу против корупције, а у њега је доспео незнано како уместо бољег и нешто прецизнијег израза „добра вера” који се користи у британском закону о заштити узбуњивача, а који је опет изведен од латинског bona fide. Слична одредница иначе не постоји у законодавству САД, државе која се може похвалити да је најбоље на свету заштитила узбуњиваче.

Али шта значи инсистирање на „доброј вери” која ће се, како се обећава, преиспитивати током трајања читавог поступка. Свесно или не, отворила се могућност злоупотребе. Јер ако се покаже да је сумња оправдана, ако се приликом истраге дође до докумената који недвосмислено указују на корупцију, да ли ће се одустати од распетљавања случаја и кривичног гоњења уколико неко процени да узбуњивач није у „доброј вери” пријавио случај? Ту се и даље потенцира намера која може бити незаконита или неетичка. Јасно је да незаконитости потпадају под кривично законодавство али ко ће утврђивати етичност циља и ко ће анализирати добру веру и како се она може измерити? С друге стране, јасно је да вера уопште није битна уколико се располаже релевантним подацима који разоткривају корупцију.

Све до сада урађено, као и наведено, нажалост, показује да се код нас само вербално води борба против корупције. Или у циљу предизборне кампање или за уши иностраних званичника од којих зависи наше приближавање ЕУ. Јасно је такође да без одлучно изражене политичке воље и употребљене моћи државе, рат против корупције не може да се добије. За сада, држава гони или прети политичким неистомишљеницима или онима који су изгубили у унутарстраначким биткама па завршавају у затвору као „жртвени јарци”. Сетимо се високог функционера ДС-а, градоначелника Зрењанина који је послужио као пример непослушнима у странци. Из затвора је пуштен без правоснажне пресуде и сада је поново функционер у највећој опозиционој странци.

Корупција у Србији је начин живота, признају то коначно и политичари на власти, додуше притиснути већ поменутом – предизборном кампањом и условом Европске уније, одакле све гласније поручују да су незадовољни неиспуњеним обећањима, изражавајући сумњу да је наше друштво спремно да се са корупцијом озбиљно обрачуна.

Координаторка антикорупцијског сајта Пиштаљка