Борба за мир под притисцима

Међународна ситуација педесетих година прошлог века била је бременита сукобима западног и источног блока. Хладни рат је увелико освајао континенте, посебно Европу. Постојале су опасности нових оружаних сукоба које би неминовно довеле до новог светског рата.

Велике силе и блокови су се понашале све агресивније, а посебан притисак био је на афро-азијске и латиноамеричке земље. Тек ослобођене, имале су проблеме да одбране и учврсте своју независност јер су бивше колонијалне империје покушавале да очувају своју доминирајућу улогу.

Опасне игре ратом биле су све присутније. Блокови почетком 1960-их прекидају преговоре о разоружању и не заказују нове. Настављају се атомске пробе.

Поремећени међународни односи захтевају другачији приступ и другачије методе лечења – споразумевање, а не диктат великих  закључују сазивачи Београдске конференције несврстаних.

Конференција је и уводним излагањем председника Тита и говорима скоро свих делегата оштро напала Хладни рат, понашање војних блокова, проширивање сфере утицаја, сулуду трку у наоружању, модернизацију нуклеарних потенцијала, употребу силе, притиске на суверенитет малих, сиромашних и неразвијених земаља, блокаду рада УН што све заједно спречава развој читавих континената и елиминацију стварних проблема народа  глади и немаштине.

Учесници Конференције су се уздржавали од директних конфронтација са великим силама и наглашавали да несврстани (у то време неутрални) свој покрет не желе да виде као трећи блок јер су и прва два непотребна, при постојању јаке и добро организоване УН. И поред неефикасности, било је јако значајно да су УН доживљене као право место решавања светских проблема.

Иако је Тито пажљиво водио рачуна да се Конференција не приближава ни Истоку ни Западу, и пре, и за време, и после Конференције, из оба блока вршени су притисци на све учеснике, а нарочито на сазиваче скупа.

Изгледа да је и Индија због високог међународног угледа, била под најжешћим притиском. У периоду припреме, међу четири истакнута лидера, сазивача конференције (Тито, Насер, Нкрумах и Сукарно), нема имена премијера Нехруа. Он се тек касније придружује сазивачима Конференције.

Нехру је међу првима одржао говор и у паузи пришао југословенском министру иностраних послова Кочи Поповићу и саопштио му да то вече путује у Лондон на заказани састанак.

Поповић је, после консултација са Титом, одлучио да је најбоље да са Нехруом разговара члан наше делегације Јосип Ђерђа који је био амбасадор у Индији и лични је пријатељ Нехруа.

Ђерђа, по природи одлучан, стабилан и принципијелан, разговор са Нехруом је почео: „Нисмо очекивали, господине председниче Владе, да ћете Ви минирати конференцију! Историја ће осудити овакве поступке!”

Нехру је за тренутак застао... „Зар се овако оцењује мој поступак?!” Ђерђа: Најгоре што може бити!” Тренутак размишљања. Нехру: Онда, у том случају, остајем до краја конференције... Одлажем пут у Лондон!” Нехру је, очигледно, у себи успео да се одупре притисцима.

Једногласно су усвојени Апел за мир и Декларација шефова држава и влада несврстаних, главни документи конференције који су до данас остали као најшира платформа окупљања несврстаних.

Стварање Покрета високо је подигло морал малих, сиромашних и неразвијених земаља, а то се осетило на првим заседањима УН где су наступали добро припремљено, храбро, организовано и јединствено.

Блокови су наставили са притисцима. САД на свој начин, а СССР на свој.

После Београдске конференције, трка у наоружању почиње да се третира као „терет за све”. Под утицајем несврстаних, раније хваљено „претерано наоружање” као превентива и озбиљна мера безбедности одређених земаља, сада се третира као терет и да то није превентива и заштита већ подстицај опасностима. Захваљујући несврстанима, спречени су многи ратни сукоби.

Ненад Радичевић

----------------------------------------------

Београд септембар 1961.

Прва конференција шефова држава или влада несврстаних земаља одржана је у Београду од 1. до 6. септембра 1961. На скупу је учествовало 25 земаља са статусом пуноправних чланова. Три земље имале су статус посматрача, као и представници 24 ослободилачка покрета, социјалистичких и других партија и организација.

Пуноправни чланови: Алжир, Авганистан, Бурма (сада Мјанмар), Цејлон (сада Шри Ланка), Етиопија, Гана, Гвинеја, Индија, Индонезија, Ирак, Јемен, Југославија, Камбоџа, Кипар, Конго (Демократска Република, сада Заир), Куба, Либан, Мали, Мароко, Непал, Саудијска Арабија, Сомалија, Судан, Тунис, Уједињена Арапска Република (сада су то две државе – Египат и Сирија).

Посматрачи: Боливија, Бразил и Еквадор.

Конференција је завршена усвајањем Београдске декларације уз коју су још прихваћени Апел за мир и Писмо шефовима САД и СССР-а.

----------------------------------------------

Изложба посвећена Покрету несврстаних

На скупу којим ће данас и сутра у Београду бити обележено 50 година Покрета несврстаних, представници више од 100 делегација моћи ће да упознају историјат овог покрета и кроз изложбену поставку, коју су у холу Дома Народне скупштине Републике Србије приредили Архив Југославије и Министарство спољних послова Републике Србије.

Аутори поставке, уприличене под називом ,,Прва конференција шефова држава или влада несврстаних земаља'', Нада Пантелић и Душан Јончић, представили су на овој изложби више од 250 експоната, изворних докумената и фотографија, који не сведоче искључиво о самиту, одржаном пре пола века у Београду, од 1. до 6. септембра 1961. године, него и о генези Покрета несврстаних. У време Хладног рата и жестоке супротстављености два војна, идеолошка и политичко-економска блока, Истока и Запада, док је претила опасност да свет нестане у атомској катаклизми, несврстани су се наметнули као незаобилазан фактор у вођењу светских послова. У томе је била пресудна улога Јосипа Броза Тита, уз кога историја, као осниваче и персонификацију Покрета несврстаних, бележи имена Џавахарлала Нехруа и Гамала Абдела Насера.

Захваљујући богатим фондовима Архива Југославије, јавност може да упозна узбудљиву, врло речиту грађу о једном прохујалом времену. У њему су енергије самосвојних револуционарних, ослободилачких и антиколонијалних покрета, младих независних држава широм света, знале да изграде путеве сарадње, међусобног уважавања и толеранције и да се заједничким наступом на светској сцени супротставе политици силе, наоружавања, угрожавања државних суверенитета и поделе интересних сфера.

Сл. Кљакић