Три моја завета Борису

Љубомир Тадић (81) упркос дубоким ожиљцима из младости, у души и на телу, а сад и болесној кичми, човек је ведрог духа. Ожењен је Невенком (Кићановић), професорком дечје неуропсихијатрије. Имају кћерку Вјеру (54), психолога, сина Бориса (48), психолога и председника Србије, унучад: Катарину (27), психолога, Владимира (22), студента – од Вјере, а Машу (8), ученицу, и Вању (6) – од Бориса.

Наш саговорник Љубомир Тадић члан је Српске академије науке и уметности (САНУ) више од 20 година, као први филозоф права, праксисовац, дисидент, шездесетосмаш... У овом разговору академик Тадић нам је казивао о низу својих доживљаја и опредељења, о нади као животној сили...       

• Како сте пре седам дана доживели скуп демократа пред изборе?

– Један сам од оснивача те прве, јединствене, Демократске странке. Сетио сам се и овога пута свих оних којих више нема. Пре свега Зорана Ђинђића кога сам доживљавао као сина. Јер, био је уз мене и на Факултету, као мој студент, и у мом стану, не као гост већ као домаћин, кад су он, Борис и сви њихови другови организовали журке, спремали разна јела... А сад ме, прошле недеље, на ову предизборну конвенцију странке довео унук Владимир. Немам више ону физичку снагу, али желим све да видим и све да чујем, критички оценим...    

• Шта сте казали Борису?

– Да се у свом раду придржава само три моја завета. Казао сам му да власт квари људе и да се тога јако чува – да мора, по сваку цену, да остане поштен – као и да од политике никад не сме да има финансијску корист... Верујем Борису. Не само као сину већ као човеку. Јер, овај завет је и његов став. Таква му је природа. 

• Шта мислите о будућности српске политике?

– Желео бих да се све странке понашају цивилизовано, културно... Колико је то могуће у политици. Волео бих да се не служе разорном мржњом и неконтролисаним псовкама, увредама и клеветама, да страначко противништво не претварају у непријатељства. Убиство Зорана Ђинђића трагична је поука. Псовке и увреде својства су ниских душа. Мислим, даље, да се са традицијом сви морамо пажљиво опходити. Има и добре и лоше традиције. Јер, као што је писао руски књижевник Херцен "ко се само на прошлост ослања, рђаво се ослања." Тај не може да утиче на садашњост.  

• У ком амбијенту сте одрасли?

– Рођен сам у селу Смријечну, на 1.400 метара надморске висине, у окружењу Дурмитора, Голије, Маглића... У селу сам завршио четири а у Никшићу шест разреда гимназије. Било је то пре Другог светског рата. Био сам активни учесник рата. Гимназију сам завршио 1946. у Сарајеву, а у Београду сам био студент Правног факултета, који сам о року завршио. 

• Који догађај је у том периоду оставио на Вас најјачи утисак?  

– Истичем два догађаја која објашњавају сва моја следећа опредељења. Најлепши тренутак, до тада, доживео сам као шеснаестогодишњак , 27. марта 1941. у Никшићу, био сам гимназијалац ("Боље рат неко пакт"...). А већ 6. априла 1942. дошао сам, да тако кажем, до отрежњења. Мој брат Радоје и тројица блиских рођака: Тадија, Благоје и Раде – стрељани су! Били су партизани. Одбили су да пуцају у стрица Спасоја, чувеног комиту, који је, у самоодбрани, убио неколико партизана. Радоја, Тадију, Благоја и Рада стрељали су њихови "другови"... То је био час мог отрежњења. У одлуци главног штаба писало је да су моја браћа стрељана као непријатељски елементи... Таквих случајева стрељања било је много. Да бих скинуо љагу, и доказао да моја породица није издајничка, остао сам у партизанима. Борио сам се против окупатора, али и против фанатизма, бољшевичког лудила. Борбу против идеолошког бесмисла сваке врсте никад нисам напуштао.

• Када сте се определили за рад са студентима и за филозофију права?

– Врло рано. У почетку мог рада препознао сам у себи педагога. Био сам асистент, па професор на Правном факултету у Сарајеву. Затим сам у Београду две године радио на Институту друштвених наука, кад сам добио позив да будем професор на Филозофском факултету. Филозофију права сам докторирао у Љубљани. Тако сам се, практично, определио за филозофију права, а не за лавиринт позитивног права.  

• Да ли сте у тим временима, али и сада, били окренути и спорту?

– У Никшићу су била два (српска) фудбалска клуба: Херцеговац и Обилић. Гледао сам све утакмице тих тимова. Фудбал никад нисам могао да научим добро да играм. Од других игара био сам активан у два спорта: пливању и у стоном тенису.

• Колико сад познајете спорт?

– Велики сам љубитељ спорта, али само као гледалац. Разумем се  у одбојку, кошарку, фудбал... Знам сва правила. Умем да оценим вредност играча. Једном сам, чак, био, по молби, извештач сарајевског "Ослобођења" са фудбалске утакмице Црвена звезда – Партизан. То је било у време кад су играли Рајко Митић и Стјепан Бобек. Од  играча тог доба посебно ми се свиђао и Милош Милутиновић. Он је био прави виртуоз, а морао је рано да прекине каријеру због болести плућа.

• Који Вам се фудбалер сад посебно допада?

– Мени се свиђа се Роналдињо. И то не само због егзибиција, које увек изводи, и велике уметничке вредности, коју доказује у свакој акцији, већ и због израза на лицу. Он није само духовит у игри већ и у изгледу. Увек је насмејан, лепршав у сваком покрету, све чини тако лако да имате утисак да бисте то и ви могли, а у томе је, као у сваком послу, величина велемајстора свог заната. Опредељујем се за Роналдиња, али има ту још изузетних играча. Богами, добар је и наш Видић у Манчестеру... Борис је био добар  ватерполиста, јаке је грађе, али је морао да напусти базен због могућности заразе. Било је то у оно време "Вариоле вере".   

• Колико сте били блиски са студентима?

– Веома. Кад је 1968. дошло до студентских протеста одмах су ми се јавили. Био сам са њима код "чувеног" подвожњака у Новом Београду. Дошли су и други професори. Полиција нас је опколила. Кад су почели да туку једну студенткињу покушао сам то да спречим, али навалили су с пендрецима и на мене. Оборили су ме на земљу... Био сам плав од удараца као они робови на галијама после бичевања. Филозофски факултет је седам година штитио све професоре. Онда смо пребачени на биро рада. Неколико година потом на Институт друштвених наука и ту смо остали до пензије.

• Ипак, да ли су предавања потпуно укинута?

– Нису. Али, организовали смо, на други начин, самоиницијативно, осамдесетих година - "Отворени универзитет". Прво предавање било је у мом стану. Била су то предавања по свим принципима научне строгости. Предавања су трајала више година, све до априла 1984. кад је ухапшен Милован Ђилас и сви који су се затекли у стану Драгомира Олујића. У раду овог "Универзитета" учествовао је и мој Борис, па је, после једног хапшења, двадесетак дана био у затвору, у Падинској Скели...

• Како је бити без наде?

– Бити без наде је духовна и друштвена празнина за сваку особу. Нада је нешто што вам и у помрчини држи светло пред очима. Желим да верујем да ћемо, као држава, изаћи из ове кризе иако смо у изузетно тешкој ситуацији. Ми смо упали у жрвањ политике великих сила. Оне доказују своју моћ на нама. То је дуга прича која би могла да има свој крај можда у нашем стрпљивом дипломатском раду? Или у битној промени политике моћника. Не губим наду!

• Да ли је нада и лековита?

–  Она је против отров очајању, осећају безнадежности... Она је животна сила.

• Кога сад оспоравате?

– Оспоравам агресивну политику Америке. Међународно право је, каже један амерички експерт, оно што хоће Америка. Све остале силе су другог реда. Најопасније што се може доживети јесте да имате само једну силу која о свему одлучује. У тај отпор свемоћи Америке мора се ући памећу, а не бомбама. То смо осетили 1999. године на својим леђима. Али и код нас има проблема. Демократске снаге су разједињене и недовољно профилисане. Мени је драго што је Демократска странка ушла у Социјалистичку интернационалу. Социјална правда се никад не сме испустити из вида.

• Кад Вам долазе унучад?

– Кад год стигну, а једном недељно обавезно, Тога дана стижу на ручак. Тада се баш забављају. Владимир се игра са обе Борисове кћеркице као да је њихов вршњак. А Маша, која сад иде у други разред, "најављује" прекид школовања јер, како каже, "нема времена за игру"... Сви су тада ту: и кћерка, и зет, и снаја. Нема само Бориса. Веома је заузет. Дође месечно само на пола сата. Највише. Баш смо га жељни...  

• Колико је Борис, сем спорта и политике, био и за све друго?

– Био је веома талентован цртач. Мића Поповић је хтео приватно да га учи. Баш је желео да му помогне да развије тај таленат, али до тога није дошло само зато што је Борис, у том периоду, у току развоја и школовања, био мало лењ. Учио је само онолико колико је он мислио да је потребно. Нисам га никад контролисао. Први пут сам то учинио кад сам прочитао његов дипломски рад на факултету. Тек тада сам се уверио да одлично уме да пише, да је лаке руке.

• Да ли сте некада морали и да ударите сина?

– Догодило се то само једном. Имао је десетак година. Ми смо отишли на посао, његова сестра у школу, а он је узео бицикл и одвезао се, са друговима, на Карабурму. Није нас о томе обавестио. Дуго га није било. Нисмо знали шта му се догодило. И, кад је дошао, био сам много љут. Ударио сам му шамар. Није се противио, а није ни плакао...  

• Који је Ваш животни став?

– Увек се понашам у складу са једним својим опредељењем, а то је да – без сумње нема мишљења, али и да мишљење није добро ако почива само на сумњи. Ово, практично, значи да у животу морамо да будемо и опрезни, али не потпуно неповерљиви.

--------------------------------------------------------------------------

Критиковао сам режим Јосипа Броза Тита

На питање: Како сте се борили против силе која је све одлучивала – професор Љубомир Тадић је навео један пример:

– Устао сам против самовоље Брозовог режима. Јавно сам критиковао тобожњу уставну одредбу да се Јосип Броз Тито прогласи за доживотног председника Југославије.  И, наравно, овај мој став је изазвао политичке и све друге последице. Али, није само то било у питању. Био сам један од гласнијих сарадника часпса "Праксис" у коме сам био одлучан критичар свих диктаторских поступака у држави.

• Да ли је правду могуће спровести без силе?

– Свет не зна за правду, каже француски филозоф Паскал из шеснаестог века - "јер суштина државе је у сили, а не у правди. Правда је  подложна спорењу. Сила је неоспорна. Сила противречи правди. А пошто праведно није силно, оно што је силно "мора" да буде праведно". А сила мозга нема, кажем ја. Однос силе и правде је централно питање у друштвеном животу. Ја ћу о томе говорити у Академији поводом изласка првог тома моје књиге "Филозофија права". Догодиће се то у уторак, 12. децембра, у 13 часова.