Реформе које не могу да чекају

Српско друштво је у кризи, а неки могу да наброје бар двадесетак њених појавних облика. Када је реч о кризи српске економије, више пута се могло чути да је она последица, поред осталог, одлагања реформи. Одлажу се деценијама, па и после 2001, за нека боља времена, за после избора или се препуштају новој влади... Искуство нас учи да, после неколико месеци погађања коалиционих партнера, дочекају нову владу. Садашња је пета по реду од „српске октобарске револуције”. Предизборна обећања се забораве, па се важни и неодложни послови гурну ,,под тепих”.

На које промене српска економија више не може да чека, зашто се одлажу и која је цена тог бежања од реформи? О томе за ,,Политику”  говоре привредници, економисти и представници економских власти.

Милош Бугарин, председник привредне коморе Србије, упозорава да нас други талас светске економске кризе неће заобићи. А наша економија је одавно онемоћала. Прва криза је још тресе, а од друге стрепи. Зато, ,под један привреда не може да чека да држава почне да плаћа своје обавезе у уговореном року. На новац од државе за испоручену робу или пружену услугу, чека се дуже од 120 дана.

– У земљама ЕУ тај рок је 30 дана, а ПКС је тражила да у Србији буде 45 до 60 дана – каже Бугари, уз напомену да је ово прва ставка на листи приоритета. – Предуго се чека и на свеукупну реформу прописа. Довољно је да јединица за свеобухватну реформу прописа коначно заврши свој посао. Трећи приоритет је да се НБС, влада и пословне банке договоре да се смањи обавезна резерва код централне банке за 30 одсто. Реч је о огромним средствима која се не користе, а банке би требало да их дају привреди кроз кредите, уз повољнију камату.

Бугарин сматра да привреда која је у веома тешком стању не може више да чека ни на развојну банку која би финансирала велике инфраструктурне стратешке развојне пројекте, што би допринело смањивању великог технолошког заостајања. Раст цена хране на светском тржишту неће бити краткотрајан, а ми још немамо стратегију развоја пољопривреде и прерађивачке индустрије чије могућности недовољно користимо.

– Многе системске промене чекају. О њима се говори, али се ништа не догађа – указује Бугарин. – Реформа пензионог, али и пореског и здравственог система, такође, више не могу да чекају, јер број пензионера је готово једнак броју запослених радника. На жалост, све наведено биће остављено будућој влади, укључујући и закон о јавно-приватном партнерству, корпоративизацију и деполитизацију јавног сектора.

Неке од наведених приоритета не би смели да одложе ни предстојећи избори. Ако се то деси, изгубићемо још једну годину, а последице ће би теже и скупље, упозорава Бугарин.
Небојшу Атанацковића, председника Уније послодаваца, баш то плаши „што смо стално у изборној кампањи”. Слаже се са Бугарином да довођење економије у какав-такав ред мора да почне од ,,упристојавања” државе. За почетак, да држава, јавне службе и предузећа, градови и општине престану да касне са плаћањем својих рачуна.

– Тако би престало даље гашење предузећа и радних места јер су многе мале и средње фирме, чекајући свој новац од државе, отишле у стечај и ликвидацију – подсећа Атанацковић.
– Истовремено би, бар појединим привредним гранама, требало омогућити да ПДВ плаћају кад наплате робу или услугу. Иначе, терапија за оздрављење српске економије већ одавно постоји. Преписао нам је ММФ. Само је треба примењивати, а она у најкраћем гласи – смањивати јавну потрошњу, трошити мање од зарађеног, а разлику улагати у развој, обнову постојећег и изградњу новог, што доноси радна места. Треба престати са задуживањем само да би се трошило. Та терапија подразумева и промену пореског система који ће да подстиче улагање у производњу за извоз, а не увоз и потрошњу.

На опаску да његова листа онога што мора да се уради одмах има само једну тачку, у којој је много задатака за једну владу и само један мандат, Атанацковић каже да није лако одлучити се шта је најхитније „кад је све хитно, јер на све стране гори”.

– Камо среће да нисмо чекали да нам догори до ноката – додаје. – Ако знамо да је велика незапосленост наша највећа невоља, одмах мора да се заустави њен даљи раст. А то може да се постигне само ако не буде нових оптерећења привреде, што је услов да преживи оно што још даје неке знаке живота. Због тога сам против повећавања плата запослених у државних службама, у којима су примања у просеку већа него у привреди, а радна места сигурна. Предузећа се затварају, запослени у њима остају без посла, што у јавном сектору није случај. Дакле, реч је о ономе што се не сме одлагати и што мора истовремено да се предузме, како не би било још горе. Тек после тога можемо да се надамо бољитку.

Милан Кнежевић, потпредседник Асоцијације малих и средњих предузећа и предузетника, поручује садашњим и будућим економским властима да прелистају неколико статистичких извештаја о стању и кретањима у српској економији.

У статистичким табелама, каже власник фабрике конфекције ,,Модус”, пише следеће:
„Од августа 2008. године угашено је 1.300 фирми, изгубљено 400.000 радних места, 64.000 предузећа и предузетничких радњи је у блокади, за 25.000 предузећа предвиђен је по слову закона стечај, дуг привреде је 20 милијарди евра, на име камата банкама привреда исплаћује више него што износи платни фонд реалног сектора. Затим, 31.000 предузећа је исказала негативан завршни рачун...

– Шта ће држава урадити са 1.000 неприватизованих предузећа и 700 јавних предузећа вечних губитника – пита се Кнежевић. – За 100.000 власника малих и средњих предузећа и предузетничких радњи преостало је једино да стрпљиво стану у ред и чекају ликвидацију. Са њима ће у наредне две године нестати око 200.000 радних места – казао је Кнежевић.

Кнежевић указује да већ шест година привредници предлажу: реформу пореског система, сузбијање црног тржишта и сиве економије, реформу јавног сектора, ефикасније правосуђе, раздуживање државе према малим и средњим предузећима, доношење закона о занатству, предвидив курс, развојну банку, деполитизација и департизацију економије, контролу јавних набавки, подношљиве каматне стопе, ефикаснији рад царине, да сва правна лица плаћају пореске обавезе, гиљотину прописа, стручнију бирократију, побољшање инфраструктуре...

Кнежевић закључује да светска економска криза није једини кривац за наше недаће, а овакве нас Европска унија још дуго неће примити у своје друштво.

(Сутра: Политичка аритметика јача од економске рачунице)

Александар Микавица