Бекство од учмалости

Један од наших најпознатијих савремених прозних писаца, Младен Марков, недавно је објавио нови роман под насловом "Тескоба". Књига, чији је издавач београдски Завод за уџбенике и наставна средства, у врху је новопокренуте едиције "Ново дело" у којој ће бити објављивана жанровски различита остварења домаћих аутора.
Младен Марков је писац истанчаних осећаја и осећања када су у питању теме као што су народ и земља, истина и историја, индивидуално и колективно, кривица и одговорност. Добар познавалац људске психе, у својим ранијим романима "Ликвидација", "Истеривање бога", "Смутное време", "Псеће гробље", "Укоп оца" (за који је добио НИН-ову награду), али и у збиркама приповедака "Банатски воз", "Жабљи скок", "Средње звоно"… обрадио је сваку од ових тема које се неизбежно прожимају. У најновијем делу, роману "Тескоба", Младен Марков читаоца уводи у причу речима Роберта Ескарпијеа из "Отвореног писма Богу": "Пакао не почиње кад се човек суочи са смрћу, већ кад му се пред очима укаже сопствени живот."

● Било да је стар, као Ваш јунак, или млад, тек – човек се увек осећа тескобно. Да ли је тескоба наше "редовно" стање?

– Тескоба је произишла из стања свести. Она је истовремено и последица историјских дешавања за које ми увек кривимо друге уместо да озбиљније завиримо у сопствене неизмерне грешке. Кад те неко превари – сам си крив. Требало би чешће понављати стих једног песника: "Кад срце заболи мисао је крива". Уосталом, ја мислим да је цела наша историја, са изузетком Карађорђа и Милоша Обреновића, само последица погрешних потеза тада актуелног вођства.

● Колико стечено искуство може помоћи да се осећамо боље?

– Американци су упозоравали Јапанце пред крај Другог светског рата да им се може десити катастрофа уколико само војска не положи оружје. Јапанци су наставили са фанатичним национализмом. Беху, сећамо се, и авиони – камиказе. Знамо како се завршило. И нас су упозоравали. Не! Срби и даље гласају за Милошевића. И ето, генерације Срба још увек осећају последице. Уосталом, кад смо се ми запитали ко су водећи српски интелектуалци и да ли се тај појам може дефинисати? Ако бисмо, ето условно, прихватили мисао Секу Туреа да је интелектуалац свако ко се у одређеној ситуацији понаша зрело, утврдићемо да ми и нисмо богзна колико интелектуална нација. Ко зна. Можда је то разлог система негативне селекције?! "Тескоба" је писана намерно високим тоном, тврдо и без удварања било којој групацији.

И данас смо сведоци устрептале навале Срба, којима је националност занимање, писаца вучјих поља, свирача на гуслама и разних недођија, пред којима узмичу озбиљни аналитичари паланачког духа. У САНУ примају као у азил најжешће Србе, а ВАНУ оснивају професори такозваног приштинског универзитета. То као да живимо у некој дечијој земљи. Може се очекивати да ће се једног дана САНУ преселити у Велику Дренову а ВАНУ у Руски Крстур.

И то траје. Од Тита преко Милошевића, до данас. Па, како се судија Бачвански усред опште јагме за примат и материјалне отимачине не би чудио и приклонио чувеној реченици Мустафе Маџара!

● Књига је пуна референци на књижевност: Ваши јунаци трагају за сличностима са ликовима из литературе, чиме "претресате" светску и домаћу литературу. Јесу ли то Ваша признања неким писцима? Нисте баш меки према Црњанском…

– Моји јунаци су образовани људи, окружени простаклуком, фукаром и нечим што је још горе: паланачким духом. Њихов разговор и књижевно сећање је бекство од негативне стварности, духовне учмалости и тешког материјалног сиромаштва. Бачвански је добровољни Овидије у Томима, а Јелисавета – силована жена. А паметна, образована. Куда ће, ако не у неко бекство? Што се тиче Црњанског, то је мишљење јунака које се не може приписати писцу.

● Пишете о једном логору за који многи не знају, логору за децу фолксдојчера после Другог светског рата. Да ли је питање фолксдојчера довољно расветљено код нас?

– Пре свих писаца тему "Логоризације Шваба" описао сам у приповеци "Протеривање тате Петера", објављеној у збирци "Средње звоно". Озбиљнији захват ове теме учињен је у двотомном роману "Псеће гробље" који су, у време своје беспоговорне владавине, постмодернисти багателно одбацили објавивши, чак, да неће читати "политичке књиге". У "Тескоби" Бачвански се сећа дана проведених у логору за децу фолксдојчера у Книћанину који је, нажалост, постојао. И опет последица: логор нам се, Србима, вратио у време расцепа Југославије. И то је у књизи само коцкица у мозаику судбине судије Бачванског. Логор за децу фолксдојчера је једна од табу тема од којих ми бежимо, не знајући поруку приче "Смрт путује у Самару".

● А питање деце избеглица која су, из породица које су их прихватиле и одгајиле, одвођена у тзв. партизанске домове?

– Био сам 1942. године, у једном банатском селу, присутан сцени тобожњег самилосног усвајања сирочади, српске деце из Босне. Сељаци су обилазили око групе вашљивих, до главе ошишаних, слинавих, смрзнутих дечака и девојчица. Пипали су им мишице и тек када би се уверили да су деца кошчата и јака, тада су их узимали. Кад се завршио рат, сабрана су та деца у Партизански дом. Са многима од њих и сам сам ишао у гимназију где су они увек долазили у строју. Касније сам их сретао на руководећим местима. И данас смо сведоци устрептале навале доброг броја економских и духовних профитера са тих простора.

● Говорите о судбини Јевреја, посебно Геце Кона. Занимљив начин да се отвори питање појединачне одговорности, односно питање људске солидарности.

– И то је последица. Гец и Мајер послати су из Берлина са ауто-гасном комором. Превозили су Јевреје са Сајмишта до Бањице. Моју јунакињу мучи такво сазнање. Ко је учествовао у том злочину? А ко је знао, а ћутао? Дилеме су моралне природе. Она, као читалац, у складу са Чеховљевом поруком да писац није лекар већ дијагностичар, поставља дијагнозу. Уосталом, роман, поред осталог, оставља и нешто мало места за доградњу, не иде до таванице.

● Да ли из свега следи закључак Андрићевог Мустафе Маџара, кога Ваш јунак стално цитира: "Свијет је пун гада"?

– Да. Само што неизмерно добија у тежини када се изговара ијекавски.

● Нема наде, дакле, јер, Ваш се јунак боји и љубави.

– Његова је љубав изгорела. Остало му је само сећање. Читалац би непрестано требало да има на уму мото књиге која је као по неком унутарњем нагону писана на задату тему.