Специјалиста за печење

Каже крмача прасету: "Сине, ако порастеш, бићеш права свиња". Сан сваког прасенцета јесте да одрасте, а сваки домаћин жели  да га послужи печеног на богатој славској трпези.
Печење се служи топло и хладно, а омиљени делови за које се гости по обичају грабе јесу кртина и ребарца.
– Највеће ми је задовољство да удовољим муштерији. Ако је једном пређем, изгубио сам је. А кад ми дође купац и тражи по избору неколико килограма и то три категорије меса, за свачији укус, онда знам да он зна да купи – каже Радомир,  власник печењаре "Мрчајевци" крај Бајлонијеве пијаце. Код њега купују подједнако Дорћолци, Новобеограђани, али и они који живе у приградским деловима метрополе, домаћице и њихови мужеви, млади и стари.

Радомир је крупан и висок, а сатарицом барата као да се родио с њом у руци. Његова мајка продаје сир и кајмак на истој пијаци, а у послу су и његов отац, две ћерке и зет Саша.

– Очекујем да посао разрадим и оставим га унуцима – прича док услужује муштерију. Посао не прекида и сваки час му неко улази у радњу. Траже по кило, два или три свежег прасећег печења и успут питају "шта је то тамо у шерпи". А у њој се крчка кавурмица. Купац се колеба, прво му је масно, па би без лука и цреваца, па само са црном џигерицом. Радомир се нуди да му спреми по његовом укусу.  Муштерија је старија, а Радомир објашњава да изнутрице по правилу млади не купују. За специјалитете од овог дела "тице прасице" млади више не знају и не цене те народне специјалитете.

– Ајмо, боље, комшија, овако... – инсистира муштерија, а газда му угађа.

– Једанаеста божја заповест каже: у туђи посао се не мешај, а дванаеста – научи првих једанаест.  Мој прадеда је био дворски кувар од 1912. године. Ово је прави српски тип печењаре. Месо спремамо само од наших узгојних свиња, а о исхрани стоке веома водимо рачуна. Печем га посебно на ражњу, на жару од буковог дрвета. Многе муштерије су се одстраниле од правог и квалитетног меса, печеног на прави начин – објашњава газда и додаје да га "боле те месне прерађевине и та пихтијаста маса".

Мушкарци су веће мераклије и радије купују "сочнији" залогај, док се жене више одлучују за кртину, најчешће траже бут и захтевније су као муштерије.

– Што кажу наше бабе, "сине, све је тање" – каже газда Радомир. У том моменту улази у радњу једна комшиница и фамилијарно га поздравља. Распитује се и за зетовљево здравље. Ћаскајући, госпођа наручује печење за чланове своје породице, уз опаску да она ипак пости.

– Верујем у Бога. Комунизам је све ово упропастио, 40 година смо били под њим и још толико има да испаштамо. Да Бога нема, ја овде не би био – прича газда превлачећи сатару по дасци на којој сече месо. Кад ју је очистио, за тили час њом исече комаде прасетине у коцке, које као да је мерио лењиром.

Жена се захвали и оде, а у радњу уђе младић. И он је купио неколико килограма, додајући да има госте на вечери. Следећи је био дека са унуком. И он купује прасеће печење, уз објашњење да му деца долазе на ручак. Једно прасе је за неколико минута било продато и газда вади друго из фрижидера. вешто руком у замаху извлачи колац, усправно га ставља у угао радње, сатаром хитро и у једном потезу одсеца главу, њу поставља у излог радње, а муштерији препоручује део око врата и извежбано одваја тачно тражену количину.

Једини закључак који може одавде да се извуче јесте да наш народ није "одржала" песма, већ прасетина.

– Ни у чији посао се не треба мешати, па не треба ни закерати. Сад кад су славе, тражи се печење. Али, треба и то знати. Ко Срето из села код мрчајеваца. Имао је седморо деце. Тај никад није могао да има панталоне, јер је био пицан човек. Све је знао, и кад оде на пробу – све му смета около, па никако да добије нове панталоне – закључује причу газда, објашњавајући да осим љубави према прасећем печењу треба знати и да се оно наручи.

Тај посебан, мераклијски залогај народ је с пуно сласти описао у оној изреци која каже да се риба цео живот купа у води, а кад се једе, стално се пљуцка. Прасе се, супротно томе, цео живот ваља у блату, али ко га једе, прсте мора да полиже.