Мудрост помирења и дијалога

Пре двадесет година, 8. септембра 1991, Македонија је прогласила независност. Била је то одлука коју су наметaли догађаји које, како се сматрало, није било могуће спречити. Протекле две деценије биле су године доказивања да је одлука о самосталности била исправна, и да Македонија може да буде озбиљан чинилац међудржавних односа на подручју Балкана и шире.

Љубиша Георгиевски, македонски амбасадор у Србији, подсећа у разговору за „Политику“ да је Република Македонија под својим уставним именом призната од 131 чланице УН. Стекла је статус кандидата за чланство у ЕУ као и двоструку препоруку за почетак преговора од стране Европске комисије. Има уговор о стратешком пријатељству са САД.

Екселенцијо, да ли постоји рачуница која казује колико је Македонија на политичком плану добила, а колико изгубила распадом некадашње Југославије?

Такав политички суд није нешто што се може прецизно измерити. Зар није довољно ако кажем да је услов опстанка било ког, па и македонског народа, независност његове државе, односно његове слободе.

Србија је увек била јак економски партнер Македоније. Да ли је садашња сарадња упоредива са оном која се на том плану одвијала у ранијој заједничкој држави?

Робна размена у оквиру заједничке државе је нешто сасвим друго од биланса увоз-извоз између две независне државе.

Македонија је октобра 2008. признала независност Косова. Који разлози су вас водили да учините такав корак, и колико сте се тиме још више одвојили од Србије?

Македонија је мултиетничко друштво које, као и свако друго, може успешно и стабилно да се води само у оквиру потпуне, недвосмислене, борбе за суштинску а не демагошку равноправност свих националних заједница, на свим нивоима.

Зарад јединства државе на време смо променили Устав (оквирни споразум са Албанцима), чиме смо избегли крвави рат са несагледивим последицама. Уместо глупости крвавог рата, одабрали смо мудрост изградивши модел мултиетничког друштва које нема алтернативе а, пре или касније, све земље на Балкану мораће да прихвате мудрост помирења и дијалога.

Не знам шта вам значи – „још више се одвојити”. Државе су или заједно (конфедерација, федерација) или су одвојене. Не постоји – „више или мање”. Свађе у бившој Југославији су живеле управо од тога „више или мање”. Сада смо сви одвојени и ту више нема никаквог разлога за љубав, односно за свађу.

У том смислу, Косово смо признали због наших интереса, а не због тога да „наудимо” Србији, што нам не пада на памет.

Нема сумње да одлука о признавању Косова није умањила тежњу Албанаца да створе, такозвану, велику Албанију. Како ће Македонија, у којој живи велика албанска заједница, да се избори са таквим тежњама?

У 21. веку нико, па ни Македонија, не би требало да се плаши мртвих идеја и мртвачких перспектива. Зар смо заборавили катастрофе деведесетих година, зар смо заборавили клања у име ове или оне идеје о великој држави? Срећом, данас су такве идеје мртве; нове границе су искључене, а авети прошлости служе за утеривање страха деци. Овакав начин третирања „геополитике” још се може наћи широм паланачких берберница из Нушићевих шала.

Како Срби у Македонији остварују своја права као припадници другог народа?

Примера ради, на пописним листама претходног пописа постојале су рубрике Срби и празне рубрике. Сада су све рубрике празне, а грађанин је слободан да упише своју националност, што је разлика као између неба и земље у корист демократије. Ту је, такође, могућност да се деца школују на свом матерњем језику, као и далеко мање застрашивања да се националности изјасне као такве.

Што се тиче Срба у Македонији, они уживају једнака права као и сви остали грађани. Наш устав не именује „националне мањине”, што има призвук увредљивости, већ их именује као „делове” српског, турског или албанског народа. Срби имају три политичке партије. Једна од њих је у владајућој коалицији.

Каква је улога цркве у односима Македоније и Србије. Не чини ли вам се да се о том питању државе ангажују више него што би требало, уместо да несугласице које се јављају препусте на решавање црквеним великодостојницима?

Несређени односи СПЦ и МПЦ једино су озбиљно нерешено питање између Македоније и Србије. МПЦ тражи аутокефалност, док СПЦ инсистира да МПЦ буде аутономна у оквиру СПЦ. Овај спор је стар више од пола века, започео је 1957. Најжалоснија ствар у спору јесте чињеница да СПЦ таквим својим ставовима дневно производи хладан однос македонског народа према српској браћи. Временски потпуно превазиђено инсистирање СПЦ на етнофилетизму представља повратак у 19. век, што не може донети ништа добро, и баш због тога нисте у праву кад дефинишете овај проблем као – чисто црквени.

Болно питање за Македонију остаје њен званичан назив. Грчка је одлучна да не дозволи употребу садашњег имена. Докле такво стање, које кочи европске интеграције, може да траје и да ли имате резервну варијанту за излазак из насталог ћорсокака?

Врло озбиљно грешите око „ћорсокака”. На једној страни имате земљу која је „испарила” око 300 милијарди евра, и која сада хода на ивици банкрота, уз опасност да у банкрот натера целу еврозону. На другој страни имате државу која је средње задужена, која већ десет и више година ниво годишње инфлације своје валуте држи на два одсто, чији борбени контингент у оквиру НАТО-а броји преко 300 бораца, а та земља има само два милиона становника.

Ко је онда у ћорсокаку? Сокак у којем се налази прва земља је гарави сокак и много ћоравији од свих сокака који ви спомињете. Једно је јасно: ми градимо демократску, грађанску, мирољубиву и слободну државу због нас самих, не због Европе, а нарочито не да наудимо Грчкој, којој се ето прихтело да буде кључар слободног света. Ми, дакле, не јуримо Европу, него јуримо европске стандарде за наше грађане.