Страх од мрака, вештице и злог вука

ТЕМА ДАНА
Сцена у којој дете раздрагано и љубопитљиво прилази кученцету на улици са жељом да га помази, да би у следећој секунди његов покрет руке у ваздуху био пресечен вриском мајке представља једну од типичних епизода у серији настанка дечјих страхова.
А животиње, према искуству дечјих психолога и психијатара, врло често "глуме" у родитељским васпитно-поправним "филмовима" и то не без разлога – деца се најчешће плаше великих животиња, мрака и одвајања од родитеља.

Сумирајући спектар страхова који царују детињством, др Милица Пејовић-Милованчевић, дечји психијатар са Института за ментално здравље, каже: "Деца се плаше онога чега се родитељи плаше и онога чиме их родитељи плаше – ако се мама плаши паука, сва је прилика да ће и дете вриском реаговати на бубе, баш као што је велика вероватноћа да ће дете коме је запрећено да ће га "појести вук ако не поједе месо" у ЗОО врту направити сцену испред кавеза са вуковима. Нажалост, многи родитељи не виде узрочно-последичну везу између свог застрашивања и чињенице да дете развија одређене страхове и није им јасно у каквој су вези податак да се дете плаши мрака и њихова претња да се зла вештица налази у соби и да посматра да ли је дете било добро током дана".

Деца се плаше више и чешће од одраслих, јер је њихов психички апарат незрелији и рањивији, а стварност која их окружује недовољно је одвојена од њихових фантазија, објашњава наша саговорница. Страхови су нормални пратиоци детињства, али ако се не решавају на правилан начин представљају "психолошку бомбу" која може бити веома опасна по ментални развој.

"На свет долазимо с два биолошки поткована страха – од губитка подлоге и од јаког звука – а први развојни страх који се јавља на психолошкој позорници детињства јесте страх од одвајања. Овај страх настаје око осмог месеца живота, кад дете у маси лица које га окружују коначно успева да издвоји мајчин лик и почиње да реагује на мајчин одлазак. Зато се мамама и не саветује да од 8. до 16. месеца, кад је ова врста анксиозности најизраженија, остављају своје дете на дужи временски период или рађају друго дете. Aко дете није разрешило страх од одвајања на узрасту до 16 месеци, велика је вероватноћа да неће моћи да се одвоји од мамине сукње у предворју вртића, а о рекреативној настави или летовању-зимовању са другарима неће бити ни говора", каже др Милица Пејовић-Милованчевић.

Страх од мрака је чест пратилац детињства, јер, како каже овај дечји психијатар, сцена у којој окупано анђелче у својој соби, после пољупца маме и гашења светла, одлази у свет снова постоји – само на филму. У реалности, деца су обично престрашена кад њиховом собом загосподари мрак – маме нема, звуци се појачавају, а тама почиње да се доживљава као застрашујућа.

– Брига за родитеље и страх од смрти су страхови средњег детињства – они се јављају око пете године живота, кад дете почиње да примећује да ствари око њега нестају – а "ако је увело цвеће у вази, може и мама да нестане". Ова страховања се нарочито интензивирају ако је дете у овом периоду искусило смрт ближњег свог. Не треба заборавити ни страх од развода родитеља и подсетити маме и тате да дете сваку свађу и "узвичнике" у разговору на језик своје логике "преводи" као потенцијални развод. Међутим, баш као што се плаши за родитеља, тако се плаши и од родитеља – страх од казне је моћан страх детињства! –подсећа наша саговорница.