Критика руског вета

Од нашег сталног дописника
ВАШИНГТОН, 10. децембра – У спољној политици Американци најмање воле загонетке, а ових дана статус енигме дају – Русији, иако шеф Куће није одустао од својевремене оцене да су он и шеф Кремља "сродне душе". Председници Џорџ Буш и Владимир Путин се и даље учестало срећу, просечно три пута годишње, али овдашњи аналитичари сугеришу да стратешки путеви тог моћног "тандема" сада више не иду упоредо као пре шест лета, већ да се све више раздвајају, а местимично и "неугодно" пресецају. Парафразирајући наслов Стендаловог романа, поједини функционери и експерти одавде та размимоилажења покушавају да прикажу као промену историјске боје Москве "од црвене ка црној", од несталог комунизма ка израстању у петролејску силу. Таквој новој "перестројци" посвећене су многе студије у којима се чак упозорава да Русија нафтном политиком сада више уздрмава Запад него бивши СССР напереним нуклеарним ракетама у хладном рату, да у њој демократија уступа место ауторитарности карактеристичној за енергетске силе и да ће се тај курс наставити све док је цена барела нафте, којом је економски знатно ојачала, 50 или више долара…

Упркос таквим уверавањима, Вашингтон као да не верује у наговештаје неких конкретних потеза Москве. Тако су изостали медијски и званични коментари, ако се изузме изјава државног подсекретара Николаса Бернса да је "изненађен", о изјави руског амбасадора у Београду, Александра Алексејева, да је Москва спремна да уложи вето у Савету безбедности УН ако предлог решења са статус Косова и Метохије не буде прихватљив за Београд и Приштину.

Таква најава се овде, утисак је, махом доживљава као "неуверљива", нешто као покушај Москве да и то питање убаци у "пакет" међусобног намиривања "много крупнијих" интереса с Вашингтоном. У реалност наговештеног вета не верује ни Мартин Слецингер, директор истчноевропских студија у вашингтонском центру "Вудро Вилсон". "Велика је разлика између оног што Руси говоре или кад прете шта би могли да ураде и онога што стварно раде на Балкану" – тврди Слецингер, наводећи примере од краја Другог светског рата до НАТО бомбардовања СРЈ. Одговарајући на питање дописника нашег листа, овога пута он је био неуобичајено категоричан у неверици према једној дипломатској могућности: "Надам се да се нико на одговорном положају у Београду не заварава да ће само зато што је руски амбасадор изјавио да ће Москва уложити вето, Русија то заиста и учинити".

Слецингер мисли да "Руси, заправо, не желе вето одлуку". Јер, решавање "статуса Косова, њима укршта два пута: ако Косово добије условну независност то би могло да буде лоше преседан у корист сепаратиста у Чеченији, док би, такође, могло да охрабри сепаратисте, које Руси подржавају, у Грузији". Па опет одсечно закључује: "Не мислим да Косово толико значи Русима да би они због њега ускомешали осињак на меком јужном боку своје земље".

Осврћући се на Бернсово исказано "изненађење" руским потезом, Слецингер каже да политичара тако великог искуства (био је и амбасадор САД у НАТО) не би требало да изненади било шта што Руси чине у спољној и унутрашњој политици. И додаје да би као изненађење могло да се доживи "то што Руси нису досад користили реч вето у дискусијама Контакт групе".

Напомињући да му можда "недостаје машта", Слецингер не назире постизање компромиса између Београда и Приштине, па му као највероватнији исход изгледа "условна или прелазна независност" Косова и Метохије. Али, предочава, да "ће међународно признање независности сачекати тренутак кад Косово оствари услове за суверену земљу, што би могло да захтева поприлично времена". И сматра да "Вашингтон и Москва могу да помогну да се нађе компромис, нарочито подршком јаком присуству Европске уније у Србији и на Косову и да им помогну у транзицији за улазак у интегрисану Европу…"

Неколико истакнутих експерата је, међутим, у овдашњем специјализовано часопису "Амерички интерес" продубљено анализирало односе Вашингтона и Москве, уз оцену да САД треба да се привикну на чињеницу да је Русија "опет важан актер на међународној сцени", да је "сада Москва самопоузданија него икад после распада СССР 1991". Гостујући аустралијски аутор Пол Диб наводи и да је "Русија у позицији да успоставља савезништва са ширим кругом сила, него што то може иједна друга велика земља". Помиње, тако, регистар од ЕУ и Кине до за Америку "недоступних" Ирана и Северне Кореје…

Са учесталим замеркама за "слабљење демократије у Русији", слаже се директор Центра за изучавање Русије и источне Европе на Универзитету Вирџинија Ален Линч, али констатује да се "још може доказивати да је Путинова влада најбоља коју је Русија имала у последње време, ако не и у целој историји". То поткрепљује подацима о њеном убрзаном привредном развоју, пре свега зарадом на скупој нафти, али и оценом да је садашња Русија испунила сва три критеријума које је један од креатора овдашње хладноратовске доктрине Џорџ Кенан утврдио као неопходне за нормализацију односа Вашингтона с Москвом. А као такви услови Москви били су зацртани, укратко: "напуштање месијанске идеологије, демонтажа тоталитарног система и одустајање од империјализма који директно управља народима који желе и могу да владају сами собом".

Линч и други познаваоци истичу да је Русија сада "неопходна Америци као партнер". Поготову "у изградњи послехладноратовског система безбедности за контролу нуклеарног и другог оружја масовно уништавања, максимално оперативној обавештајној кооперацији у рату против тероризма, решавању енергетских проблема па и као могућна противтежа растућој Кини".

Двостраначка Америка се сада, чини се, налази у сопственој транзицији према некадашњем главном противнику чијој је транзицији претходно допринела. У Русији види и неопходног сарадника и силу која свој систем формира и спољни утицај шири местимично до "забрињавајућих размера".

После вишедеценијске фазе ривалства и година убрзаног партнерства, Русија овде добија третман неке врсте "ривала у партнерству" или "партнера у ривалству". Можда и око употребе права вета, а свакако – око низа мета највишег приоритета.

-----------------------------------------------------------

Утицај нафте

Пад СССР и обнова снаге Русије могу да се сагледају и кроз колебљивост – цене нафте, сугеришу поједини амерички аналитичари. У есејима о "петрополитици", уводничар "Њујорк тајмса" Том Фридман, подсећа да је на дан распада СССР цена барела нафте била близу 16 долара, за око четири пута нижа него сада кад Русија "поново расте".