Зид од белих ружа

Уобичајено је да већина нас, када слуша или чита неку љубавну причу са срећним крајем, "окрене очи", одмахне руком и каже: "Ма дај патетика, празна прича, тога нема у реалном животу, од тога се не живи". Иако, можда, многи, негде у дну душе, када остану сами са својим мислима, желе да је, управо, та патетична, прича њихова животна прича. Али, опхрвани дневним обавезама и трком за "преживљавањем и опстанком", често не размишљамо о садржају "кофера успомена" који ће нам правити друштво у сутрашњим пензионерским данима, помислимо: "То је за књиге и причу, нема се времена за све то".

Ипак, на сву срећу, да љубав, романтика и страст нису само привилегија литературе, да могу да трају деценијама између два бића упркос свим животним недаћама, којих никада српском поднебљу није недостајало, говори и животна прича њих двоје.

На периферији Београда, у скромној породичној кући, јединим стеченим материјалним добром, захваљујући дару родитеља, а не државе и друштва, живе некадашњи универзитетски професор и његова жена, људи који су живот посветили лечењу бола и патње других. Да живе у некој западноевропској земљи или Америци износ на њиховим пензионим чековима не би задавао мука и не би бринули о састављању краја с крајем, већ би им омогућио опуштенији и лагоднији живот. Али, они су ту.

У Србији – земљи у којој се људи, који су животе посветили одржавању туђих, не убрајају у заслужне грађане с посебним пензионим чеком. Но све то њима не смета да и даље воле свој позив, као и ово тло на којем су потекли и на коме су радили.

Значење његовог имена је, на једном од древних језика, како каже његова животна сапутница Мила, Онај који спасава свет –  а он је то целог свог радног века и чинио.

– Заболи ме то када прођем поред штанда са књигама и угледам наслове које бисмо и ја и он волели да прочитамо. Приђем, погледам, извесно време књигу држим у рукама, онда погледам у новчаник и оставим је. Тада, увек изнова, крену и успомене. Сетим се свих дана и ноћи у којима није скидао свој мантил, наших брига и стрепњи хоће ли поједини пацијенти дочекати зору. Кроз главу ми прођу све оне шетње улицама, демонстрације..., моја поломљена ребра и повређено колено најстаријег детета, дар времена које је за нама. Најчешће себи тада постављам питања:Чему све то? Када ће већ једном заиста бити боље? Али, када уђем у наш дом и погледам њега, како чита новине, сетим се само наше животне приче и заборавим све – са осмехом на лицу, уз поподневну кафу, казује нам Мила.

Не носим бурму, говори она, нисам је ни добила, јер како ми је рекао: "Знаш, никада нисам имао довољно новца да ти купим прстен какав бих желео да имаш". Док разговарамо са њом, професор седи и крајичком ока нас посматра. Одмахује главом. Иако нам ништа не говори, сваки његов гест, осмех у углу усана, потврђује њене речи, као и њихову безграничну љубав.

– Децо, верујте још осећам укус шумских јагода са Космаја, које ми је убрао на нашем првом састанку. Увек ми је у подсвести зид прекривен белим ружама на дан нашег венчања. Каткад када ме изнервира, или када се око политике расправљамо, будем јако љута, али онда се сетим да је тај човек који ме је наљутио своју дозу вакцине против вариоле вере поделио са мном, јер ја, због несташице, нисам могла да је добијем каже она.

– Он не прича много, није од оних људи који причају о својим емоцијама, али његови поступци су најречитија потврда љубави. Док радите сматрате да ће вам се једног дана друштво одужити, али не рачунате да се тај дуг мери аршинима политичке партије која је на власти. Онда дође тренутак када у рукама држите чек од пензије и тада се запитате: "Боже, како ли је другима, којима је друштвена потврда рада знатно скромнија" каже Мила.

– Међутим, љубав, емоције немају облик, не мере се цифрама, не нестају и не могу се обавити чеком од било које пензије. Оне су ту, окружују нас и помажу да тај чек од пензије не боли баш толико – саветује нас Мила.

Последњих година у свету постоји тренд да својим вољенима можете посветити звезду на небу, назвати је њиховим именом. Они нису једно другом посветили звезде јер, како кажу, њихове звезде су њихово четворо деце, спасени животи и вера да ће на длану сутрашњице, осим успомена, бити и других радости.