Блуз подно глечера (2. део)

Специјално за „Политику“

По традицији, част да отвори главни програм Jazzfestival Saalfelden 2011, (25–28. августа у аустријском алпсом градићу Салфелдену) припала је аустријском уметнику. Саксофониста Макс Нагл дуплирао је састав Big Four (Стивен Бернштајн – слајд труба, Ноел Акоте – гитара, Бред Џонс – бас) истакнутим личностима савремене музике (Памелија Курстин – теремин, Ото Лехнер – хармоника, Нилс Вограм – тромбон, Кени Волесен – бубњеви). „Осам у један“ у називу пројекта означавало је утапање њихових вештина у педантно сложену, разнолику целину (у једној нумери спајају свинг, танго, слободну форму и блуз!), са одмереним улогама за појединце.

Уместо „Уметност импровизатора“, боље би било да је уз име трија Метјуа Шипа у програму стајало „Уметност празнине“. Из његовог клавира је сат времена допирала хрпа нејасних идеја, као да смо присуствовали разрађивању механике клавира, уместо концерту. Разочаравајућа представа цењеног авангардисте.

У живот нас враћа хладни мохито на тераси. Када се са улице огласи труба Конг Вуа (цео програм се преноси на видео-биму!), никоме није до претеране журбе, али балада „My Funny Valentine“ прија и на овај начин. Силазимо и препуштамо се Hendrix-in-Spaceчаролији, дисторзираном басу Стомија Такеишија и Конговим медитативним тоновима.

Скерик, The Dead Kenny G’s

У белим оделима са пудл-перикама a la Кени Џи, The Dead Kenny G’s појавом нагоне на необуздани смех. Пет Метини је први бацио на под smooth jazz фигуру Кенија Горлика (2000), сад стиже класичан нокаут. „Dead“ у имену је референца на Dead Kennedys, у ваздуху је панк-џез, гласан и бесан. „А сад је време за ’Kill The Poor’, је л’ тако Кени?“, најављује бубњар Мајк Дилон тему легендарних панкера. „Горлик не воли сиромашне“, одговара саксофониста Скерик. „Горлик жели богаташе!“ Пародични љигави сакс претходи страшном панк прангијању у ситне сате. Јуриш!

Суботње јутро доноси пад температуре за 15 степени, уз пљусак у долини и свеж снег на планинама. Напуњени енергијом Endangered Blood, Бернстина и Волесена на „Кратким резовима“, у prestissimo темпу (као да га Орнет диктира!) претрчавамо на одличан сет Норвежанина Ингебрит Хакер Флатена и Chicago Sexteta. Дејв Ремпис (саксофон) и Ола Квернберг (виолина) просипају пост-AACM агресију, Џејсон Адашевиц (вибрафон) и Џеф Паркер (гитара) топе је разливеним хармонијама, Флатен (бас) и Френк Розали (бубњеви) разигравају сукоб удаљених територија.

Са наступа турског free jazz квинтета KonstruKt остала је гомила буке, дисторзије и цијукања – да ли би било боље да им у гостима није био индиспонирани саксофониста Маршал Ален? Срећом, послужење на тераси стиже касније, па није пресело. Назив швајцарско-белгијског квартета Trank Zappa Grappa In Varese? није објава још једне пародије, већ поштовања према делу (музици, иронији) Френка Запе и (посредно) Едгара Вареза. Међутим, изгледали су исувише стегнуто – као да полажу испит пред духовима Запе и Вареза.

Дејвид Ес Вејр

Све што су нам Шип и Ален остали дужни, са каматом је наплатио Дејвид Ес Вејр (тенор саксофон), уз сјајну сарадњу Купера-Мура (клавир), Вилијама Паркера (контрабас) и Мухамеда Алија (бубњеви). Као да се цунами стуштио на нас кад су засвирали! У потпуно ослобођеној музици, утркују се ко ће брже и жешће – саксофон плаче и урла, жице клавира дрхте, бас тутњи, бубњеви грме. Слика је у необичној супротности са звуком: Вејру је пресађен бубрег и седи погнут у столици, а ипак нас лако води у „Планетарно непознато“. Бол и радост су супротности које се привлаче.

Баш као free jazz и блуз! Пре две године, гитариста Елиот Шарп је у Салфелдену демонстрирао слободну импровизацију у саставима Carbon и Orkestrova, а сада је уронио дубоко у блуз традицију, хитовима легендарног Вилија Диксона. Али састављајући бенд Electric Willie са колегама из џез/рок/авангардног миљеа, Шарп се извукао из чикашког блуз шаблона да песмама „Back Door Man“, „Hurricane“, „Insane Asulum“ и „Spoonful“заиста удахне нови живот – све друго било би бесмислено.

У недељу је поново сунчано и топлије, мајстор за коктеле има пуне руке посла. За почетак програма изврсно су одабрани трио бубњара Џима Блека и квартет Army of Strangers виол(ин)исткиње Џесике Павоне. Ако мислите да је Џимова музика била тврда, а Џесикина нежна, заправо је било обрнуто. Џима композитора занимају мирнији амбијенти, које одлично осликава млади аустријски пијаниста Елијас Стемеседер, док Џесика ужива у пратњи авангардног гитарског рок трија, успевајући да извије своје жице изнад њихових грубих рифова.

Тензију подиже Das Kapital. Данијел Ердман (саксофон, Немачка), Хасе Пулсен (гитара, Данска) и Едвард Перо (бубњеви, Француска) обрађују музику аустријског композитора Ханса Ајслера – марксисте, Брехтовог партнера, аутора химне ДР Немачке. „Свет је бољи без капиталиста“, каже Ајслерова песма, ето везе са овим тријом! Џез и кабаре, корачнице и валцери, носталгија и хумор, нежно и распуштено – полови су које истражује трио. На бис креће „Интернационала“, запеваћемо...

Погрешно помишљајући да име Nels Cline Singers означава неку вокалну групу, нисам се занимао за исте, док недавно на сајту Пета Метинија нисам видео препоруку. „Певачи“ су Скот Амендола (бубњеви), Тревор Дан (бас), Јука Си Хонда (клавијатуре) и Нилс Клајн (гитара), у две речи – нигде певача! Музика је фанки рок са џез ставом, бесно и откачено, Клајн поседује и визуелне (маничан ход) и изражајне (страховита сола) атрибуте лидера.

Фестивал затварају највеће звезде, Тhe Bad Plus и Џошуа Редман (саксофон). Слушамо нумере трија, од импресионистичке „Love Is The Answer“, преко растрзане „2 p.m.“, полиритмичне „Thrift Stone Jewelry“, лирске „People Like You“, енергичне „Big Eather“, до амбијентално свеобухватне „Silence Is The Question“. Редман се савршено уклапа, без нота испред себе, дајући другачију димензију бојом саксофона и одличним соло пасажима. Хоћемо још, и добијамо два биса – крај се ближи, време је за прославу!

Последњим капима дуњеваче колега Никола Марковић покушава да заведе агенткињу Џона Зорна да га пошаље у Београд. На питање зашто нису снимили „Интернационалу“, момци из Das Kapital одговарају да су права строго заштићена, Мингусов син се хвали сталним послом у Њујорку (у аукцијској кући!), Бернстин евоцира сарадњу са Ђанлуком Петрелом из 2009. („али Стиви, зашто морамо да свирамо по нотама?“). Данијела и Барбара нам желе до виђења, док ходамо према Nexusu и Nutella ракији. Укус лешника пратиће нас на дугом путу до Београда.