Могући Бош & немогући полароид

И обавезно посетите гробље - препоручила ми је љубазна и увек насмејана Бригите Бургман, која се стара да писцима који бораве у Бечу као стипендисти Култур контакта све буде потаман. Послушао сам је, шта друго да урадим, када ми је жена омогућила да из новинарске ложе посматрам бечки фудбалски дерби између Рапида и Аустрије. Мајско лоптање клубова чије ривалство траје пуних стотину година завршило се упадом навијача на терен и свеопштом тучом са полицијом, а након дербија одиграног 21. августа, са три гола у мрежи и никаквом игром, на фудбалско гробље је испраћена екипа Рапида, која игра горе од Звезде и Партизана заједно.

Бригитина препорука беше пун погодак, јер се испоставило да је на бечком централном гробљу живље него у тамошњим музејима. Гробљански аутобуски саобраћај шљака као швајцарски сир, пардон, сат, (мада нисам проверавао да ли постоји и ноћна линија),а између хиљада надгробних споменика, можда баш у алеји на чијем је крају Алида Вали у „Трећем човеку“ прошла поред Џозефа Котна као поред турског гробља,налази се вечна кућа једног нашег несрећника. Наш земљак се, заједно са претеклом породицом, у стиховима уклесаним у мермер искрено исповеда и жали због своје преране смрти. Ову чоловићевску књижевност на гробљу (а у егзилу) сасвим надреално употпуњује оферта каменоресца чији се дућан налази преко пута главног улаза у Zentralfriedhof. Као својеврсне манекене, овај занатлија је у дворишту радионице изложио надгробне споменика на којима су листом уклесана имена наших гастарбајтера.

И док су бројни туристи меморију својих најсавременијих дигиталних камератрошили на шкљоцање вечних почивалишта Бетовена, Моцарта, Штрауса оца и Штрауса сина, Курта Јиргенса (који је глумио у „Неретви“) и Курта Валдхајма (који није глумио на Козари), ја сам кадрирао рекламне гробове фамилија Спасић и Симић.

Ко зна, можда се нека од мојих аматерских фотки, сем на страницама „Политике“, нађе и избору „Word Press Photo“ у бечкој Вестлихт галерији, у којој је, крајем августа, затворена изложба „Polaroid (im)possible“.

Вестлихт галерија постоји десетак година и, сем фантастичних и ексклузивних изложби фотографија (у пролеће ове године одржана је изложба посвећена Томасу Бернхарду), у њој можете видети и вредну збирку фотографских камера.

Изложба „Polaroid (im)possible“ у ствари представља само део збирке од скоро четири и по хиљаде полароид-фотографија, коју је Вестлихт откупио на аукцији у њујоршком „Садебију“ и тиме практички спасао дела преко осам стотина уметника, међу којима су најпознатији Енди Ворхол и Ансел Адамс.

Еколошко освешћивање презагађеног света и могућности дигиталне фотографије учиниле су да полароид у 21. веку остане само једна лепа успомена на безбрижне године када смо ове апарате користили за бележење породичних славља.

Изложба у бечком Вестлихту открива нам оно друго, не мање интересантно а уметнички ванредно, лице полароида. Сем стандардних формата, изложене су и велике фотографије, које су одабрани фотографи израђивали на специјалним камерама, пројектованим искључиво за уметничко изражавање.

Изложене су и фотографије начињене најновијим прототипима полароид-камера impossible px 600. Ове фотографије доносе чудесан обрт: снимљене у овом, најновијем веку, својом несавршеноћу, неизоштреношћу и бледилом подсећају на пожутеле фотографије из албума наших предака. Ипак, уместо нечије баба-тетке, у Вестлихту можете видети портрет Дебре Хари, урађен немогућим полароидом.

И док научници и фотографи овим прототипима полароида садашњост сенче сепијом и враћају нас у виртуелну прошлост, енглеска скулпторка Сара Лукас и уметничка група Желатин успевају да славног Хијеронимуса Боша из шеснаестог века пошаљу у будућност.

Овај необични и духовити сусрет класичне и модерне уметности можете до новембра видети у Кремсу, универзитетском градићу у доњој Аустрији, седамдесетак километара од Беча.

Сем што је познат по врхунским винима, Кремс је све више значајан и по делатности уметничке галерије. Изложба „Лукас, Бош, Желатин“ врхунски је пример преданог рада на истинској производњи савремене уметности која не може а да не кореспондира са делима старих мајстора.

У великим и хладним бетонским просторима галерије одвија се врло интензиван дијалог између ремек-дела Боша, Бројгела млађег и скулптура познате представнице новије британске уметности и слика, објеката и видео-инсталација уметничке групе Желатин, која је имала запажен наступ на венецијанском Бијеналу и коју чине четири уметника (двојица су родом из Кремса).

Детаљи са великих апокалиптичних композиција генијалних сликара претварају се у монументалне скулптуре од најразличитијих материјала, а ужасе страшнога суда и тријумфа смрти надвладава насушна духовитост и смех без кога се из Кремса просто не може отићи.

Прво, јер се преко пута Kunsthale-а налази и музеј карикатуре, а друго, јер се без макар ироничног или киселог осмеха не може примити вест да су комуналне услуге у царствујучој Вијени од септембра скупље за седамдесетак евра.