Чудовиште са главом у Европи

Русија је, колико ја видим, само свету и потребна. Проблем је у томе што она сама себи није потребна. Без обзира на наводне„патриоте“ (који поступају управо супротно од тога), она има светску улогу. Али, то ваљана прави начин разумети...

Можемо замислити балон, огромни балон. То је наш свет. Глобус. Он некуд лети. Али, ствар је у томе да смо га сви ми, и они пре нас, надували, направили смо тај огромни удисај и – издисај. Историја, култура, вера предака,наравно, и ваздух и вода – то је његов садржај. Постоји и та „пупчаница“, пупчана врпца, која је, као што знате, неопходна код сваког балона. Понекад ми изгледа да је управо над Русијом тај балон и био проткан божанском нити. Немојте бити стегнути... Можда је метафора мало прејака и незавршива, у смислу да ју је тешко заокружити. Али то је осећање да огромни балон летии да је потребан, јер је испуњен свим оним што може бити удахнуто у будућности, кроз ту јединствену пупчану врпцу која се не може прекинути...

У основи, Русија је овај услов. Стање светског поретка, какав је сада и какав ће тек бити. У супротном, нико неће моћи да објасни своју историју које више нема. Историје нема, а језик и простор постоје, и нејасно је шта их испуњава.Зашто јеипакруска књижевност пре неких стотинак година препознала себе као велику? Зашто се распон руског језика показао тако огромним? Зато што је и површина земље исто тако велика?

Русија је гледала на Запад, на Европу, оно што је почело на северу наше земље, у Великом Новгороду, претходило је многим европским иницијативама... Али, гледајући на Запад, Русија се отиснула на Исток, релативно ненасељен и празан. Отиснула се у пространство.

Руси су постали људи простора који нису створени за људе... Жртве које су поднели мали народи, што су насељавали Сибир, неупоредиве су са жртвама америчких Индијанаца. Америка је и даље била земља Индијанаца. Тешко је то исто рећи и за Сибир. Он није био земља цвећа, иако то не оправдава насиље које је увек део историје.

После Другог светског рата мапа света била је преплављена црвеном бојом, као што је 1946. године она била преплављена зеленом. Сећам се овемапе, читав свет који није био „црвен“ био је зелен, енглески. Енглеска је утихнула, одвезала свој брод, говорећи: „Пловите сами!“ Али је зато одговорила тако што је „поцрнела“. Пристојни Енглези и сами су морали да одговарају за то, неко се опредељивао између цивилизације и домовине у колонијама, неко је остао неуклопљен ни овамо, ни тамо. Пропаст империје је озбиљно питање. Европским империјама било је лакше да пропадну, јер су оне биле издржљивије и привлачније. Наша империја је била територијална. Ја заиста не верујем у руски социјализам и мислим да је подсвест империје (а империја је, сасвим сигурно, живо биће) одиграла своју улогу у историји такозване Октобарске револуције. После Првог светског рата ова империја је могла да се распадне као Аустро-Угарска, која је до тада скупо коштала себе и свет. Може се погледати на Југославију, земљу за коју сам негде казао да је најпре није било, а потом је нестала. Она зрачи до сада. Предстоји ли нам то исто – питање је свих питања.

Рођен сам и одрастао у империји. Једно од најстрашнијих искустава било јекада сам,1992. године, у Немачкој, сазнао о одласку Украјине. Схватио сам да Совјетски Савез више не постоји. Јер ако је Украјина отишла, дакле, о другима се нема шта рећи. Други су увек били под знаком питања. И Балтик, и Средња Азија и даље су расправљали о часу покоравања. Такође, и Крим, Кавказ, руски Медитеран, били су много сложенији културни и ментални феномен за Русију од Украјине. Мислим да је империји потребан тоталитарни режим да би опстала. Под којим знамењем, какав све марксизам није имитиран, све је то, заправо,билоочување империје.

И то што је Русија била условза очување Европе у 20. веку јесте безусловна чињеница. Као и чињеница да је појаву Трећег света такође условила Русија. Европа и свет – такви какви јесу– постоје под условом да постоји Русија.

Али шта је, заправо, она сама?

Она се није отиснула на Исток како би постала део Азије, већ како би придружила Европи оно што је било ненастањено. А Европа ни тада није била мала. Европа је тада глава овог чудовишта. Када Euronews саопштава временски прогнозу, тада Петербург улази у Скандинавију, а Владивосток у Европу. Ово је стручно мишљење.

Русија се све време ломила на границама култура и цивилизација. На почетку 20. века код нас је готово сазрела цивилизација са таквим фигурама као што су Мендељејев, Докучајев, Чехов. Руси су призивали Чеховљево име молећи се за истинске подвижнике конкретног дела у Русији.Могли смо да постанемо еколошка држава и могли смо да остваримо фолклорни сан„Иван на пећи“. Наша деца би учили на Оксфордима и Кембриџима, наоколо би јурили Јапанци са компјутерима, а ми бисмо само корисно употребљавали земљу и пили чај из самовара. Али смо почели да се молимо другом идолу, и све је кренуло у правцу експлоатације минералних сировина, јер такво паразитско и скупоискуство као што је социјализам није могло да опстане ни на чему. Како не бисмо живели лоше, сви смо живели на рачун природног богатства и настављали смо то да радимо.С нама нису упоредиви Канада и Бразил који нам падају на памет. Шта ће свету ове великеземље? Оне су потребне за будућност, а будућност – то је екологија. Све је свету потребно, укључујући и Антарктик и Гренланд. Желимо на Марс, али ми и код себе имамо свог Марса још много...

Још у време док није било могуће посетити ниједну земљу, ми смо сеиграли у земљи. „Ако би тебе негде пустили, шта би ти започео?“ Моји снови су била острва, Британија и Јапан, где се традиција комбинује са најмодернијом технологијом. Своју детињу колекционарску слабост ја сам проверавао у патуљастим државама, обожавао сам их. Јер сам живео на мало превеликој територији. Као што јерекао један мудрац: „Добро је што сам рођен у малој земљи – она не чини велике глупости.“ Али Русија се може оправдати тиме да је највеће глупости углавном учиниласамој себи. Као каква подофицирска удовица која је саму себе издвојила и кажњава се одсуством друштва и цивилизације. Распон између „краљева“ и такозване масе, „аристократски“ паразитске, јесте огроман, сада ништа мањи него у седамнаестом веку. Он разједа Русију. Али ни народ није био само добар. Јер, које очајан? (А то је грех ...) Очајава неко ко није користан, неко ко је изгубљен. Веома жалим рускуоштроумност. Према њој се односимо исто као према природним добрима.

Али социјализам, који је трајао седамдесет година, није тако једноставан. Његове идеје се појављујуи у развијеним земљама. Мислим да свет дугује Русији могућност да избегне негативне примере. Којој би се другој земљи могао препоручитиовај историјскиексперимент? Он би свакако настао. Само су Руси могли да се носе са социјализмом. Тамо где је постојала цивилизација, уређеност, друштво– тамо то зло није могло да пусти озбиљније корене. Ово је очигледно на примеру Немачке Демократске Републике и Кине. Као што је рекао један Кинез: „Руси су народ противречности. Они ништа не могу да доведу до краја. Какви су били ваши колхози? Правих није ни било. Оно што су код нас били колхози, то су колхози. Ми смо их искусили до краја и више се никада тамо нећемо вратити.“

Друштво нијебило успешно у Русији, упркос намерида се изгради све, јер се друштво и састоји од свега– у томе је искуство Европе. Моја омиљена идеја јесте да су Европу створили књижевни јунаци као што су Робинсон и Гуливер, јер је Робинсон показао како се живи сам, док је Гуливер показао какве сууистину човекове мере: патуљак међу џиновима, џин међу Лилипутанцима. Ево вам мера. Европа има мере, и то је темељ европске цивилизације. И шта год да неко каже, то је основна цивилизације данас.