Орган за мишљење, њен и његов

Средином фебруара 2007. најстарији и најутицајнијиамерички универзитет,знан као Харвард, први пут у својој историји старој преко 370 година, добио је председницу. То је била Дру Гилпин Фауст,професорка историје. Она је дошла на место дотадашњег председника, професора Лоренса Самерса, коме се на једном предавању омакло да су жене мање паметне и способне од мушкараца. У ствари, хтео је рећи да се жене не могу бавити науком 80 сати недељно, што се на Харварду сматра мером за постизање успеха у истраживању и у учењу студената.

После предавања, не гледајући ко је све наоколо, цитирао јеГистава ле Бона (1841–1931), једног од очева социјалне психологије: „Постоје поједине истакнуте жене које по свему превазилазе просечног мушкарца, али оне су тако необично ретке, као што је ретко и рођењенеког гориле с две главе.” Скраћени цитат извучен је из 130 година старог Ле Боновог трактата „О жени као таквој”. Све то било је подругљиво и далеко од шале, тако да није никакво чудо што је шаљивџија био присиљен да поднесе оставку.

Смена на врху Харварда била је лоша по углед Лоренса Самерса, али зато добра по наук, јер су се намножили пројекти којима се желело утврдити у чему се огледају разлике између мушког и женског мозга.

Али кад год би се тумачили резултати истраживања, уплитала би се политика, тј. „политичка коректност”, замагљујући право стање ствари. Ипак, у животу наше врсте, која опстаје размножавајући се сексуалним путем, све што се догађа наоколо и већина социјалних ритуала има различито значење, зависно од тога да ли их гледате мушким или женским мозгом. Дакле, разлике постоје.

Све до појаве другог таласа феминизма у раним шездесетим прошлог века, схватањеда мушки мозак функционише мало или много боље од женског, пре свега захваљујући бољем квалитету, било је уобичајено, али увредљиво за другу половину становништва, што је и довело до бунта еманципованих жена. Савремени феминизам позива се на анатоме, неурологе, психологе и здрав разум, који говоре да су женски и мушки мозак у мисаоној сфери подједнако ефикасни, али у емоционалном смислу функционишу другачије, и то не само када су у питању тривијалне ствари. Жене су мање агресивне и испољавају тенденцију ка консензусу, мањи су им такмичарски пориви, моћ их мање обузима, више су за сарадњу и оријентисане су ка групи и заједници.

Сама чињеница да се мушкарац рађа с два различита полна хромозома (X и Y), а жена с два иста, (X и Х) говори да су у питању двапосебна генетичка пројекта, из којих проистичу многе специфичне особине мозга, па и неке болести. За разлику од жена чија два витална Xхромозома могу помоћи један другом за случај мутације и оштећења генома, мушкарац нема своју копију X хромозома и зато је носилацвећине генетичких грешака и неуролошких проблема.

Post mortem

Што се тиче величина мушког и женског органа за мишљење, одавно се зна да су приближне, као и архитектура и суштинске активности,изузимајући хормонске. Ма како гледали, разлике су упечатљиве само у хипоталамусу, творевини на дну мозга која регулише глад, жеђ и сексуални нагон. Све остало скоро да је исто.

Али кад почне лабораторијско истраживање, post mortem или in vivo,види се да је хипоталамус само један део приче о мушко-женским разликама

За почетак, женски мозак лакши је 10–15 одсто од мушког, а и женска глава је у просеку мања до три посто. Кад се направи корекција због мање главе, тежинска разлика постаје безначајна. Мождана кора је наборана (вијуге и жлебови) и износи огромних 2.500 квадратних сантиметара (40 са 62,5 сантиметара), упркос дужини мозга од 16 и ширини од 14 сантиметара. Разлика у површини мозга износи пет процената у корист мушкараца.

Мушкарци имају 6,5 пута више сиве масе (чине је неурони),али зато жене имају 10 пута више беле масе, што је значајно за брзину трансмисије нервних порука. Бела маса, у суштини, састоји се из нервних снопова чија су влакна изолована мијелином, масним омотачем беле боје.

Проучавајући женске мозгове, Сандра Вителсон, професорка психијатрије у Хамилтону (Канада), утврдила је да су неурони у сивој маси мозга жене густо збијени и да их по јединици сиве масе има више него код мушкараца, нарочито у неким од шест слојева мождане коре, одговорних за пријем и слање неуронских сигнала.

Још 2001. године Џил Голдштајн и његове колеге са Харварда мерили су и упоређивали 45 можданих региона који су за живота припадализдравим мушкарцима и женама. Установили су да су предњи делови чеоних режњева, у којима се рађају идеје, решавају дилеме, доносе одлуке и потом спроводи њихово извршење, пропорционално већи код жена него код мушкараца.

Друге студије показале су,пак, да је и хипокампус (припада емоционалном систему) нешто већи у жена. То је творевина која нам помаже да привремено (20–30 секунди) запамтимо, на пример, седмоцифрени телефонски број како бисмо га записали (радна меморија) или да бисмо га вишеструким понављањем трајно задржали у глави (дугорочна меморија). Осим тога, хипокампус омогућује просторну оријентацију.

Чезне за кокаином

Креативност се везује за релативну доминацију десне хемисфере, док је лева укључена у развој језика, његову употребу, разумевање и логичку анализу. Уопштено узето, лева хемисфера доминантна је у оба пола, јер управљања десном руком (90 посто случајева) и садржи центре за говор и разумевање изговореног).

Клиничка искуства стечена праћењем опоравка особа након можданог удара показују да се кортикална поља за лингвистичку обраду у жена простиру преко обе хемисфере, тако да се оштећене способности схватања језика и његове експресије брже поправљају. Због веће „лингвистичке” површине мозга жене су елоквентније, говоре логичније и талентованије су за односе с јавношћу. Модерни фолклор тврди да жене говоре три пута више од мушкараца. (Не верујте томе: и мушкарци и жене често изговоре по 16.000 речи дневно – у просеку.)

За разлику од жена, код мушкараца доминира темени део десне хемисфере, која је у животињском свету битна за просторну оријентацију и за лакше проналажење хране, док у модерним заједницама људима олакшава пројектантске, конструкторске и градитељске послове. Због боље оријентације мушкарци су сигурнији возачи од жена, нарочито при већим брзинама.

Кадаби се баш све знало о разликама, онда би биле објашњене и вишевековне мистерије о разлозима склоности жена каодређенимменталним болестима и растумачилоби се због чега неки лекови имају мање ефекта на женско тело него на мушко.

Жене су два пута чешће депресивне од мушкараца, а њихов мозак синтетизује два пута мање серотонина– неуротрансмитера, чији недостатак доводи до депресије. Дечаци су чешће од девојчица болесни од аутизма, Туретовог синдрома, дислексије, муцања, поремећаја пажње и ране шизофреније.

Иако и мушки и женски мозак воли наркотике, разлике међу њима виде се у начину коришћења кокаина. Мушкарци два пута чешће од жена посежу за кокаином, али жене постају наркоманке много брже и теже се лече. Жене, иначе, тврде да деловање кокаина осећају најбоље кад им је ниво естрогена висок, а ниво прогестерона низак. Због тога се данас спроводи истраживање из кога би се могло видети да ли зависнице од кокаина могу бити лечене повећањем концентрације прогестерона у крви.

На последњој Конференцији о разликама понашања супротних полова (новембар 2010), одржаној у Европској лабораторији за молекуларну биологију у Хајделбергу, тандем Џеј Гид и Џудит Рапопорт, из Америчког института за ментално здравље у Бетезди, истакао је да највећи број разлика проистеклих из полности достиже, процентуално гледано, једва половину вредности разлике у висини међу половима. Склоност играчкама међу мушком и женском децом разликује се онолико колико и висина мушкараца и жена. Поља понашања у којима су полне разлике близу половине висинске разлике подразумевају агресију, емпатију, истрајавање на сопственим убеђењима и способност менталне ротације неког објекта.

Изнета запажања аутори су претходно објавили у часопису Neuron, свеска 67, стр. 728.  На конференцији је обелодањено брдо доказа из којих се види да мисаоне и лидерске способности немају полну основу, већ, углавном, зависе од образовања. Док је 1970. однос студената и студенткиња износио 1,6  у корист првих, данас је 1,2 у корист других, а међу дипломиранима долазе три студенткиње на две студента.

Где ће она трећа наћи образованог мужа? Нигде. Бориће се за место директорке.

(О дискусији у Хајделбергу има више у The New Scientist-у од 8. марта 2011. стр 43).

(Из додатка НИТ - број 4)