Зар опет велике богиње?

Далеке 1980. свечано је обзнањено да су искорењене велике богиње (вариола), као прва зараза која је престала да постоји захваљујући добро осмишљеним и организованим напорима здравствене службе. Више од три деценије без ове морије, једне од најопаснијих у историји цивилизације, учиниле су да она ишчили из колективног сећања, па је запрепашћење јавности било утолико веће када је недавно, на последњем састанку Светске здравствене скупштине у Женеви, најжучнија расправа вођена управо о овој, међу лаицима заборављеној болести.

Спор је настао поводом две колекције вируса вариоле које Американци и Руси чувају у својим специјализованим лабораторијама у Атланти и Новосибирску. О судбини тих вируса копља се ломе већ четврт века, а 1999. је решено да се одлука одложи до 2010. године. Сада је група земаља, на иницијативу Ирана, подсетила да је рок давно истекао и захтевала је испуњење обећања. Њихови аргументи су да, све док постоје, културе вируса могу да доспеју у погрешне руке. Наговештене су и сумње да, с једне стране, поседник тог потенцијално моћног биолошког оружја може једном да га се лати, а да, с друге стране, сталну опасност представља и ризик од „бежања” вируса из лабораторије услед непажње (види оквир).

Сличне страхове имају и присталице супротног табора, али нагласак стављају на одсуство гаранција да вирус већ није у нежељеном поседу – било што неко није поштовао преузету обавезу о његовом уништењу, било што је прошверцован из једне од две лабораторије, где се легално чува, до трговаца биолошким оружјем. Сумња пре свега пада на совјетске научнике који су, у време распада своје земље и опште беспарице, начин преживљавања могли да видети у продаји онога чиме располажу – радиоактивним материјалом за прављење „прљавих” бомби, подацима о војним базама, плановима војних летелица или опасним микроорганизмима.

Злонамерно расејавање вируса вариоле обично се, као идеја, везује за терористе из неразвијеног света. Логично размишљање указује да би њихов потез имао ефекат бумеранга, јер би се епидемијски талас пуном снагом прелио у њихове земље, док би намеравани циљеви били мање погођени због добре развијености здравствене службе, брзог препознавања болести, благовремене изолације оболелих итд.

Ко, међутим, гарантује да ће се терористи понашати разумно?

Неизвесност је учинила да се један број америчких војника и данас вакцинише против вариоле, а да Светска здравствена организација располаже резервом од 60 милиона вакцина, која у догледно време треба да се повећа на 200 милиона. Истовремено се интензивно изучавају особине и саме болести и њеног узрочника. Многе тајне су већ разјашњене, па се потреба чувања вируса, с научне тачке гледишта, може свести на два правца истраживања: справљање нових вакцина и откривање ефикасних лекова. Поред тога, корисно је, али не и неопходно, располагати живим вирусима ради изучавања њиховог деловања на здравље и ради генетских истраживања.

Вакцине: Енглеског лекара Едварда Џенера прославила је 1796. године провера још раније уоченог запажања да зараза безазленим вирусом крављих богиња штити од вариоле. Осмогодишњем Џејмсу Фипсу, кога је Џенер вакцинисао (лат. vacca = крава), лице никад није постало рохаво, што је био уобичајени траг прележаних великих богиња, па је Џенерова метода постала суверено оружје у борби против ове болести и 181 годину касније довела је до њеног искорењивања.

По принципу „на љуту рану љута трава”, спасени су милиони живота, али су хиљаде постајале жртве тешких поствакциналних реакција. Оне су обично погађале одрасле грађане који у раном детињству нису примарно вакцинисани, а такви данас чине огромну већину човечанства.

Већ неколико година експериментише се вакцинама које не садрже вирус крављих богиња и не доводе до промена на месту уноса вакциналног садржаја. Без видљивих реакција које би указивале да је постигнута заштита, тј. да се вакцина „примила”, вирус великих богиња постаје неопходан за доказивање учинка. Наравно, заштитни ефекат постиже се само против класичних сојева узрочника болести, а не и против лабораторијски створених „наказа” које је, изменом генетске структуре, тзв. рекомбинантном техником, данас могуће лако произвести.

Лекови: У време наше епидемије, 1972. године, постојао је само један препарат (марборан) који је деловао на вирус вариоле, и то једино ако се да првих дана након заражавања. Доводио је до јаке мучнине и тамне обојености мокраће, па су многи грађани по карантинима били на муци да ли да га узимају.

Тај препарат је напуштен због својих токсичних својстава, тако да још увек не постоји ниједан званично регистровани лек за вариолу. Неколико њих се сматра обећавајућим кандидатима, па се дају и у случају компликација након вакцинације, када се вирус крављих богиња расеје по организму примаоца. Међутим, за званично одобравање њихове примене у пракси неопходно је присуство вируса вариоле. Потребно их је проверити, и то на различитим сојевима вируса, а пожељно је располагати и алтернативним препаратима за случај да вируси на постојеће развију отпорност.

Вируси: Лекаре, посебно инфектологе, искорењивање вариоле оставило је без одговора на неколико, научно гледано, важних питања. Загонетан је механизам настанка тешког, тзв. хеморагијског облика вариоле. Да ли је реч о згрушавању крви у крвним судовима и зашто до тога долази?

Ако се потврди да је резултат имуне реакције, тзв. цитокинске каскаде, трагање за ефикасним лечењем било би олакшано. Необјашњива је и висока смртност заражених трудница. Ни једна трећина њих не преживи вариолу, а тек свака пета задржи плод. Добро је познато да је отпорност њиховог организма пролазно смањена (превасходно због смањења броја белих крвних зрнаца који припадају двема врстама тзв. Т лозе), али је неизвесно да ли тај траг треба следити у лечењу.

Нејасан је и настанак слепила које је у земљама у развоју остајало као последица вариоле код, отприлике, сваког 14. болесника. Да ли је, рецимо, Филип Вишњић ослепео зато што је имао почетни трахом, који је ендемски постојао у Србији годинама након Другог светског рата или је као дете био жртва протеинске неухрањености?

Оба та стања статистички су повезана са слепилом након вариоле, али је за доказивање узрочности потребно посматрати нове болеснике. Мада су сва та питања научно врло занимљива, интерес је човечанства да заувек остану без одговора, тј. да се вариола никада не врати.

Генетика: Са својих 250 микрона, узрочник вариоле спада међу највеће вирусе и манипулисање његовом наследном структуром није више изазов за искусне истраживаче. Редослед структурних елемената, аминокиселина, у геному овог вируса добро је познат, па је могуће „склопити га из делова”, тј. подражавати Створитеља.

Жив вирус би био потребан само за тзв. функционална експериментисања у његовом геному, али нема аргумента да би то био довољан разлог за његово чување.

                                                   *       *    *

Вратимо се недавној полемици у Женеви. Насупрот групи земаља предвођених Ираном, која се залагала за свет без вируса великих богиња, Американци и Руси, у не тако честој прилици да имају подударан интерес, инсистирали су на одлагању расправе за пет година. У касно вече последњег дана заседања, када су учесници већ били суочени са отказивањем својих авионских летова, компромис је нађен у договору да се на доношење одлуке чека још „само” три године.

Треба се надати да нико неће зажалити због тог одлагања.

-----------------------------------------------------------

Вариолизација

Због неизвесног исхода и просторне и временске неограничености (сматра се да је била присутна, бар, осам миленијума пре него што је на египатским мумијама оставила несумњив траг), вариола је утицала на развој цивилизације више од било које друге болести. Опустошила је Римско царство великом епидемијом почетком 2. века н. е. и допринела његовом паду, а након што су је шпански освајачи донели у Нови свет, још поразнији ефекат имала је на културе Инка и Маја.

Само током 18. века, на чијем крају је Џенер популарисао вакцинацију, коштала је живота пет европских владара. Многе крунисане главе тог доба (аустријска Марија Терезија, руска Катарина Велика, пруски Фридрих Други, француски Луј Шеснаести) у очају су прибегле тзв. вариолизацији. Реч је утрљавању у кожу сасушених краста болесника с лаком клиничком сликом у нади да ће и прималац проћи с благим обликом инфекције. Тај рискантан поступак завршавао се фатално за, отприлике, сваког педесетог „пацијента”, али је представљао спасоносно решење у поређењу са 10-20 пута вишом смртношћу након спонтаног заражавања.Почетак и крај великих богиња

(Из додатка НИТ - број 4)