Осама је мртав, бинладенизам живи

Где је данас Ал Каида која је 11/9 убила више Американаца него што их је страдало у јапанском нападу на Перл Харбур 1941?

Осама бин Ладен, човек кога је направила ЦИА, протекле деценије јавно је понављао претње Америци. Поручивао је 2002. да „младост ислама припрема ствари које ће ваша срца испунити страхом“, 2004. је говорио да ће „улице Америке бити црвене од крви“, 2006. је упозоравао да се „операције припремају и видећете их на вашем тлу“.

Претње Америци није остварио. На крају је убијен. Многи су славили што је терориста приведен правди и одведен у дубине Индијског океана. САД и савезници уживали су у осећају политичке освете духовном творцу неких од највећих терористичких акција савремене историје. Безбедњацима и оперативцима ЦИА са списка је скинут јавни непријатељ број један. Хиљаде породица којима је Ал Каида нанела бол осетиле су мало, али витално олакшање.

Многи који су током Осаминог живота преувеличавали његову личност и институцију Ал Каиде, кренули су путем на којим их чека нова замка: осећај славодобитне победе, уверење да је глобалном тероризму задат ударац од кога се неће опоравити.

Осама је убијен, али тиме рат није добијен. Откако је основана пре близу четврт века, Ал Каида је показала импресивну способност опстанка. Преживела је жестоке антитерористичке кампање, губитак својих државних спонзора, шизму унутар широког сунитског покрета џихадиста, пребеге, погибије или хапшења својих вођа. Осамино несумњиво достигнуће је формирање организације која би требало да преживи све, укључујући и његову смрт.

Ослобођена централизоване линије командовања, Ал Каида је постала Хидра. Без култа личности, с десетинама малих Осама који предводе своје ћелије разбацане по 40-50 земаља света.

Смрт вође није означила крај бинладенизму. Погибија харизматичног гласника није угушила глас. Ал Каида је временом претворена у алкаидаизам, глобални бренд, опасну форму исламо-фашизма с многим карактеристикама тоталитарних идеологија 20. века.

Многе Бин Ладенове везе са арапско-исламским аудиторијумом су прекинуте координисаним акцијама против глобалног тероризма, али та битка неће бити добијена уколико се сматра да је непријатељ само једна, истина веома опасна, банда гангстера.

Милитантним групама могуће је сузити поље дејства, могуће је контаминирати их, али их је силом немогуће победити. Требало је да прође много времена да то отворено призна британски генерал сер Дејвид Ричардс, бивши командант НАТО-а у Авганистану.

Осаме нема, али Ал Каида је и даље вибрантна и ефикасна организација опасне идеологије и самоубилачких егзекутора које регрутују колико дубоко конзервативне улеме по џамијама Саудијске Арабије или Пакистана, толико и генерали и политичари Запада опседнути једино и само силом.

Игра је далеко од завршене. Неколико дана пре него што ће га Генерална команда Ал Каиде именовати за новог лидера, Ајман ал Завахри видео-снимком поручује да ће мртав Осама наставити да плаши Америку као што је то чинио док је био жив.

Завахри, чију су главу Американци проценили на 25 милиона долара, обећава да ће наставити кампању. „Шеик (Бин Ладен) је отишао, нека Алах има милости према њему, свом богу као мученику, а ми морамо да наставимо његовим путем џихада како бисмо освајаче протерали са земље муслимана и како бисмо је прочистили од неправде“.

Бин Ладен је до смрти сањао о неком значајном нападу који би, идеално, био везан за 10. годишњицу 11/9. Пре свега неком економски значајном циљу. Завахри је заступао стратегију мањих напада. Њему је неопходна нека акција. Да би показао да рат траје.

Ако је Америци Бин Ладенова смрт победа, Ал Каиди је позив да се рат настави. Хидра је многе главе погубила, али многе и сачувала.

Бошко Јакшић

-----------------------------------------------------

Куповина савезника

Призивајући солидарност света у рату против тероризма речима „или сте с нама или сте против нас”, Џорџ В. Буш је учинио велики заокрет у спољној политици: направљена је сасвим нова шема деобе помоћи како би придобио нове савезнике.

Земље које пре 11/9 једва да су од Вашингтона нешто добијале, ауторитарни режими с којима дотле није било много приче, наједном су постале велики корисници америчког новца.

Пакистан је упечатљив пример. Исламабад је био готово потпуно блокиран због свог нуклеарног програма и војног удара којим је Первез Мушараф дошао на власт. У три године пре 11/9 Пакистан је од САД добио око девет милиона долара. У три године после 11/9 – чак четири милијарде долара!

Борба за слободу и демократију потпуно је заборављена зарад сарадње с диктаторским режимима и њиховим тајним службама.

Али, упркос свих долара уложених у деспоте, народ на улицама је деценију касније неке већ срушио с власти озбиљно претећи и онима који и даље, попут Буша некад, мисле да је све решиво силом.