Osama je mrtav, binladenizam živi

Gde je danas Al Kaida koja je 11/9 ubila više Amerikanaca nego što ih je stradalo u japanskom napadu na Perl Harbur 1941?

Osama bin Laden, čovek koga je napravila CIA, protekle decenije javno je ponavljao pretnje Americi. Poručivao je 2002. da „mladost islama priprema stvari koje će vaša srca ispuniti strahom“, 2004. je govorio da će „ulice Amerike biti crvene od krvi“, 2006. je upozoravao da se „operacije pripremaju i videćete ih na vašem tlu“.

Pretnje Americi nije ostvario. Na kraju je ubijen. Mnogi su slavili što je terorista priveden pravdi i odveden u dubine Indijskog okeana. SAD i saveznici uživali su u osećaju političke osvete duhovnom tvorcu nekih od najvećih terorističkih akcija savremene istorije. Bezbednjacima i operativcima CIA sa spiska je skinut javni neprijatelj broj jedan. Hiljade porodica kojima je Al Kaida nanela bol osetile su malo, ali vitalno olakšanje.

Mnogi koji su tokom Osaminog života preuveličavali njegovu ličnost i instituciju Al Kaide, krenuli su putem na kojim ih čeka nova zamka: osećaj slavodobitne pobede, uverenje da je globalnom terorizmu zadat udarac od koga se neće oporaviti.

Osama je ubijen, ali time rat nije dobijen. Otkako je osnovana pre blizu četvrt veka, Al Kaida je pokazala impresivnu sposobnost opstanka. Preživela je žestoke antiterorističke kampanje, gubitak svojih državnih sponzora, šizmu unutar širokog sunitskog pokreta džihadista, prebege, pogibije ili hapšenja svojih vođa. Osamino nesumnjivo dostignuće je formiranje organizacije koja bi trebalo da preživi sve, uključujući i njegovu smrt.

Oslobođena centralizovane linije komandovanja, Al Kaida je postala Hidra. Bez kulta ličnosti, s desetinama malih Osama koji predvode svoje ćelije razbacane po 40-50 zemalja sveta.

Smrt vođe nije označila kraj binladenizmu. Pogibija harizmatičnog glasnika nije ugušila glas. Al Kaida je vremenom pretvorena u alkaidaizam, globalni brend, opasnu formu islamo-fašizma s mnogim karakteristikama totalitarnih ideologija 20. veka.

Mnoge Bin Ladenove veze sa arapsko-islamskim auditorijumom su prekinute koordinisanim akcijama protiv globalnog terorizma, ali ta bitka neće biti dobijena ukoliko se smatra da je neprijatelj samo jedna, istina veoma opasna, banda gangstera.

Militantnim grupama moguće je suziti polje dejstva, moguće je kontaminirati ih, ali ih je silom nemoguće pobediti. Trebalo je da prođe mnogo vremena da to otvoreno prizna britanski general ser Dejvid Ričards, bivši komandant NATO-a u Avganistanu.

Osame nema, ali Al Kaida je i dalje vibrantna i efikasna organizacija opasne ideologije i samoubilačkih egzekutora koje regrutuju koliko duboko konzervativne uleme po džamijama Saudijske Arabije ili Pakistana, toliko i generali i političari Zapada opsednuti jedino i samo silom.

Igra je daleko od završene. Nekoliko dana pre nego što će ga Generalna komanda Al Kaide imenovati za novog lidera, Ajman al Zavahri video-snimkom poručuje da će mrtav Osama nastaviti da plaši Ameriku kao što je to činio dok je bio živ.

Zavahri, čiju su glavu Amerikanci procenili na 25 miliona dolara, obećava da će nastaviti kampanju. „Šeik (Bin Laden) je otišao, neka Alah ima milosti prema njemu, svom bogu kao mučeniku, a mi moramo da nastavimo njegovim putem džihada kako bismo osvajače proterali sa zemlje muslimana i kako bismo je pročistili od nepravde“.

Bin Laden je do smrti sanjao o nekom značajnom napadu koji bi, idealno, bio vezan za 10. godišnjicu 11/9. Pre svega nekom ekonomski značajnom cilju. Zavahri je zastupao strategiju manjih napada. Njemu je neophodna neka akcija. Da bi pokazao da rat traje.

Ako je Americi Bin Ladenova smrt pobeda, Al Kaidi je poziv da se rat nastavi. Hidra je mnoge glave pogubila, ali mnoge i sačuvala.

Boško Jakšić

-----------------------------------------------------

Kupovina saveznika

Prizivajući solidarnost sveta u ratu protiv terorizma rečima „ili ste s nama ili ste protiv nas”, Džordž V. Buš je učinio veliki zaokret u spoljnoj politici: napravljena je sasvim nova šema deobe pomoći kako bi pridobio nove saveznike.

Zemlje koje pre 11/9 jedva da su od Vašingtona nešto dobijale, autoritarni režimi s kojima dotle nije bilo mnogo priče, najednom su postale veliki korisnici američkog novca.

Pakistan je upečatljiv primer. Islamabad je bio gotovo potpuno blokiran zbog svog nuklearnog programa i vojnog udara kojim je Pervez Mušaraf došao na vlast. U tri godine pre 11/9 Pakistan je od SAD dobio oko devet miliona dolara. U tri godine posle 11/9 – čak četiri milijarde dolara!

Borba za slobodu i demokratiju potpuno je zaboravljena zarad saradnje s diktatorskim režimima i njihovim tajnim službama.

Ali, uprkos svih dolara uloženih u despote, narod na ulicama je deceniju kasnije neke već srušio s vlasti ozbiljno preteći i onima koji i dalje, poput Buša nekad, misle da je sve rešivo silom.