Неуморни путник кроз историју

Венеција, Лидо – Било је готово дирљиво када су се на сцени сале Гранде на истом месту нашла два филмска саборца, два џина италијанског филма – легендарни Бернардо Бертолучи и Марко Белокио. Бертолучију је припала част да Белокију, једном од највећих филмских провокатора који је читаву каријеру посветио огољавању хипокризије у италијанском друштву, свечано уручи „Златног лава” за животно дело, док је сала била на ногама.

 После овог свечаног чина приказана је рестаурирана копија Белокијевог филма из 1972. године – „У име оца” у којем је изнео жестоку критику и осуду поступака католичке цркве, што је иначе често чинио у својим делима, због чега спада међу најутицајније филмске ствараоце последњих деценија.

 Образлажући своју одлуку да се ове године награда за животно дело уручи управо 71-годишњем Белокију, фестивалски челник Марко Милер надахнуто је изјавио да је реч о једном од највећих имена модерног филма, назвавши још Белокија и „неуморним путником, носиоцем идеја, истраживачем танане линије између себе самог , филма и историје”.

 И све ово изречено о Белокију заиста стоји, још из времена када је као 25-годишњак снажно ускочио у филмски свет 1965. године са оџстварењем „Песнице у џепу“, правим аперкатом у лице буржоаске католичке породице са чијим је системом вредности и сам одрастао. Од тог филма па до оног последњег – „Победити“ (снажна али и елегантна драма о тајној жени Бенита Мусолинија), Белокио никада није прекидао контакт са мрачном страном италијанске националне психе, улажући и прекрајајући и себе и своје филмове током овог процеса.

Политика, психоанализа и важне историјске фигуре италијанског друштва имају истакнито место у његовим филмовима, који одражавају и ауторову променљиву перцепцију кроз различите призме. За Белокија важи да је одувек био иконокласт, а никада плашљиви голуб. Он је провокатор који је посветио каријеру конфронтирајући се такозваном цивилизованом друштву. Тако су један за другим настајали Белокијеви славни филмови: „Кина је близу“, „У име оца“, „Марш победе“, „Галеб“, „Скок у мраку“, „Ђаво у телу“, „Уверење“, „Лептиров сан“, „Принц Хамбурга“, „Добро јутро ноћи“ (о убиству Алда Мора), „Осмех моје мајке“, „Победити“...

Из рестауриране копије Белокијевог филма „У име оца” из 1972. године

Сваки од ових визионарских и узбудљивих филмова, сензибилних, често и визуелно поетских, садржи ауторове јасне ставове о животу, политици и свету у којем се живи. А они најчешће нису били пријатни по италијанско друштво и по италијанску десницу.

– Никада себе нисам сматрао провокатором, данас чак мање него икада. Мада, очигледно је да сам увек причао своје приче на начин који захтева да се буде другачији, каже Марко Белокио, спреман да прокоментарише и своју рестаурирану и ауторски верзију филма „У име оца”.

–Постојала је у овом филму и она провокативна страна која га је чинила готово комичним. Нова верзија „У име оца” је веома слободна, заправо ослобођена. Под тим подразумевам да сам скратио многе дијалоге и сцене за које сам сматрао да се понављају и да рефлектују моју ужарену марксистичку политику тога доба, каже Белокио.

 Наравно, своје левичарске позиције Белокио се никада није одрекао, остајући увек спреман и отворених очију за уочавање и свих негативних политичких појава. За разлику од свог пријатеља и колеге Бертолучија, Белокио је својевремено, баш као и Годар, био велики европски „маоиста“. Ужарена младост је, наравно, прошла, али не и филмска каријера једног од најаутентичнијих италијанских и европских аутора...