Звучна страна квадрата

У историзацији концептуалне уметности у Београду кључна улога припада Студентском културном центру, институцији "Априлски сусрети" и уметницима (њих шест) који су 70-их година прошлог века уносили радикалне промене у перцепцију света уметности и њених перформанси. Постшездесетосмашким ехом о промени културне политике, дилемама дишановске провенијенције и историјских авангарди – концепт-дело, материјално-нематеријално – промовисан је систем концептуалне уметности у којем је београдска шесточлана уметничка заједница кодирала властито ментално и физичко поље стваралачке егзистенције. Свакако, Студентски културни центар је својом стратегијом промотера и заштитника омогућио реализацију радова нове уметности чији се лидерски и еманципаторски значај данас, из историјске визуре, јасно ишчитава. Мада је у локалним оквирима био издвојена зона, СКЦ је својим програмским концептом водио дијалог са актуелним уметничким збивањима у свету, а долазак Јозефа Бојса је историјски врх тог дијалога. Чланови ове неформалне групе – Марина Абрамовић, Ера Миливојевић, Зоран Поповић, Раша Тодосијевић, Гергељ Урком и Неша Париповић – изразити индивидуалисти, данас су етаблирани уметници, а њихов рад инкорпориран у екс-југословенску и интернационалну сцену.

Логично је да се са неопходном критичарском и временском дистанцом приређују изложбе ретроспективног карактера које фокусирају феномен концептуалне уметности и њене кључне протагонисте. После историјско-музеолошког представљања стваралаштва Раше Тодосијевића, у Музеју савремене уметности у Београду приређена је и ретроспективна презентација радова Неше Париповића. Обухватајући дела настала од 1970. до 2005. године, овај преглед представља добар увид у деловање "атипичног концептуалног уметника" и "прерушеног сликара", како га истраживачи ситуирају. Наиме, може се рећи да је у основи Париповићеве поетике процес редефинисања слике и њене пер/мутације из поља ликовног у зону визуелно. Искуство сликара очито је и у медију фотографије и филма, а ефикасна комуникација коју производи екранска слика потврђује тезу по којој се Париповић временом преображава од сликара ка уметнику.

Дејан Сретеновић, аутор уводне студије и кустос, није имао лак задатак приликом реконструкције 35 година уметниковог рада као и саме поставке, делом због природе материјала (сачуваног и изгубљеног), али и опуса невелике продукције. Анализирајући суштинске елементе и круцијалне тачке у овом рафинираном делу, Сретеновић је поставку груписао у четири сегмента: у првом су (последње) слике постгеометријске апстракције, настале 1970. године, које су за Париповића својеврсни резиме, опроштај од десетогодишњег академског образовања и ограничења традиционалног сликарства. Индикативно је да су ове слике излагане само једном, 1970. године и да њихов високомодернистички код потврђује концептуализацију слике. Потом су издвојене секције фотографија и сериграфија, филма и видео-рада, привремених звучних зидних инсталација – медији у којима је Париповић реализовао свој уметнички концепт. Веома важан моменат у уметниковој биографији је учешће на Фестивалу у Единбургу 1973. где је настао рад Портрети – уместо лица фотографише потиљак, а имена испод фотографија идентификују особе. Интересантно је да Париповић никад није извео перформанс пред публиком, његове уметничке акције су ван очију јавности, а њихова документарна верзија и презентација забележена фото-апаратом/камером. Тако је рад Примери аналитичке скулптуре фото-перформанс из 1978. који у персоналној визури и мануелној операцији проблематизује историју женског акта и однос уметник–модел. Видови иконофилије и/или говор уметника у првом лицу очити су у радовима Аутопортрети, Графити, Укрштање. Очито, 70-те године су плодне у раду Париповића, а три кратка филма из тог периода, посебно Н. П. 1977. говори о нужности физичко-менталних искорака и пројекцији феномена изнутра. Период ауторовог ни делања-ни неделања дошао је касније. Париповићев повратак на сцену током претекле деценије у знаку је неколико зидних инсталација (Звучна страна квадрата), а аналитички принцип и аскетизам, блиски овом аутору, истичу вредност фрагмента, линију-звук, видљиво-невидљиво, одступања у и од сликарства. Ауторефлексивно и суптилно дело Неше Париповића може се означити речима економично и дискретно, што и индикативни наслов поставке добро позиционира.