Грађани на берзи

Закон о инвестиционим фондовима, који је скупштина донела средином ове године, јуче је коначно ступио на снагу. Тиме су створени предуслови за формирање првих домаћих такозваних портфолио инвеститора. Очекује се да би се први српски инвестициони фондови могли појавити на тржишту капитала крајем ове или почетком наредне године.
На доношење овог закона чекало се готово деценију те је Србија последња земља у региону која је створила шансу за мале улагаче да инвестирају у хартије од вредности, пре свега у акције профитабилних компанија, с основним циљем да остваре капитални принос, на разлици између куповне и будуће продајне цене. Додуше, многе атрактивне компаније стекле су такозване стратешке инвеститоре који су "у посед" ушли методом преузимања или докапитализацијом. Последица је да се њихове акције ретко и у занемарљивим количинама или никако не појављују на берзи.

Неке од најатрактивнијих фирми никада се нису ни појавиле на берзи, попут Луке Београд, већ су по нетржишним ценама стекле већинског власника.

Зато је велико питање у чије ће акције и друге хартије инвестициони фондови моћи да улажу, поготово уколико држава не дозволи продају дела капитала садашњих јавних предузећа на берзи. Сада се, наиме, на берзи промећу акције свега око 200 од више од 1.000 регистрованих компанија, а сем обвезница старе девизне штедње других државних папира и нема, па се инвестициони избор на плитком и недовољно ликвидном тржишту своди малтене на ону народну: "Ево ти ништа – држ’ га добро!"

Доношење Закона о инвестиционим фондовима јесте предуслов за развој овог сегмента финансијске индустрије, премда је и даље недовољно јасна стратегија да ли ће Србија развојне циљеве реализовати посредством тржишта капитала, или ће се привредни раст финансирати "на дуг", узимањем скупих банкарских кредита, или комбиновано. У земљама у којима преовлађује тржишна логика, берза је место за прикупљање свежег капитала за развој, што подразумева да добре фирме, с препознатљивим брендовима, снажном тржишном позицијом и извозним атрибутима, емитују нове акције за финансирање профитабилних програма и продаје их на тржишту. У том случају, купци, делећи ризик с емитентом, типују на будућу добит, а не на власништво и управљање компанијама.

Управо такви купци су инвестициони фондови, који за рачун својих акционара инвестирају у хартије које обећавају велики капитални раст.

Инвестициони фондови, као нова врста финансијских компанија у Србији, у свету постоје од 19. века, а њихова имовина у транзиционим земљама је, такође, у сталном порасту и показује знатно бржи тренд раста у односу на класичну штедњу.

Стога би разлоге за дуго оклевање да се донесе закон на основу којег би се формирали домаћи инвестициони фондови требало, највероватније, тражити у отпору снажног банкарског лобија, с једне стране, и интересима тајкуна невољних да се за акције добрих фирми боре на тржишту у снажној конкуренцији, с друге.

Док се на формирање домаћих инвестиционих фондова још чека, у Србији увелико послују страни инвестициони фондови, тако да је страним грађанима омогућено да буду власници акција елитних српских компанија и да на тај начин присвоје замашне капиталне добитке, док су домаћа физичка лица, у жестокој конкуренцији, тешко долазила до појединих атрактивних акција.

Формирањем фондова и наши грађани ће добити прилику да буду портфолио акционари не само атрактивних српских компанија већ и компанија у иностранству, јер Закон омогућује улагање петине капитала фондова преко границе.