ЖИВЕТИ КАО ,,САВ НОРМАЛАН СВЕТ"

"Пустио бих ја њега, али неће он мене" – тако се отприлике осећа писац ових редова суочен са оптужбом да је највећи "мрзац" на нашој политичкој сцени и да неоправдано прогони, напада и клевеће једну сироту малу евро-реформску странку. Да није експлиците поменуто име и наслов моје претходне колумне помислио бих да је у питању нека грешка. На страну сумњива чињенична заснованост и још сумњивија писменост читаве конструкције. (Матичин Речник српскохрватског књижевног језика, рецимо, уопште не познаје реч "мрзац", а за оно што је госпођа Пешић – ваљда – желела да каже постоје речи "мрзитељ" и "мрзилац".) Мржња је у политици и у животу лош савезник. Иако, понекад – као што показује досадашње бивствовање "сироте мале странке" на српској политичкој сцени – може бити врло мотивишући, ефикасан и профитабилан на кратке стазе. Поготово у земљи у којој се хронично тешко живи и која је оптерећена свим могућим националним и социјалним хипотекама и фрустрацијама из ближе или даље прошлости.

Знам да овим можда ризикујем да разочарам понеког симпатизера, а сасвим сигурно нећу убедити ни једног критичара – али ја заиста не мрзим ни прву, ни другу, ни трећу Србију. Али не желим ни да их, ни једне, ни друге, ни треће, амнестирам за оно што ми се чини као неистина, неодговорност или коришћење недозвољених средстава у политичкој борби. Покушавам да их разумем и, у границама свог скромног увида и памети, хвалим и критикујем за оно што говоре и творе на српској политичкој сцени. Не претендујем да сам увек у праву (зато је и добро да постоје десетине других и другачијих коментатора и колумниста), али не пристајем ни на својеврсну уцену по којој – ако не желиш да будеш оптужен за "необјективност", "аналитичку пристрасност" и "мрзилаштво" мораш или "објективистички" да фразираш у стилу "сви су слатки, сви су драги", или пак да "бескомпромисно" удараш само по ономе по коме је, из овог или оног разлога, у том тренутку препоручљиво и пожељно ударати.

Наравно да употреба мржње у политичке сврхе није нов изум и нипошто није обележје деловања само "сироте мале странке" и коалиције на чијој листи се нашла и госпођа Пешић. Милошевић и СПС су годинама, уз већу или мању асистенцију радикала, успешно користили ово оружје мржње, да би на крају од њега и страдали. Временом је то оружје све више прелазило на страну антимилошевићевске опозиције, да би данас, као неком врстом менталног осиромашеног уранијума, њиме била генерално затрована читава политичка и јавна сцена, а особито политичко-интересна групација око Чедомира Јовановића. И констатовање овог, рекао бих, елементарног запажања не захтева неку велику мудрост, нити злонамерност.

Елем, заиста не мрзим, али се, признајем, помало нервирам када се та евидентна и ирационална српска политичка пошаст покушава правдати, наводном бригом за очување политичког плурализма и позивањем на, наводна, "светска искуства", као што је, на пример, жестока политичка кампања на последњим америчким председничким и "парламентарним" изборима. Чињеница је, наиме, да су последња изборна одмеравања у знатно већој мери него раније показала озбиљност разлика између две главне странке у САД, али је њихово поређење са српским политичким (не)приликама које већ деценију и по земљу и народ држе на ивици грађанског рата, или наивно или апсолутно лицемерно. А у сваком случају, апсолутно погрешно. (Уосталом, нисам приметио да су амерички политички такмаци позивали на ликвидацију и линч политичких противника, а још мање да су такве позиве покушавали да спроведу у дело, нису супарнике оптужили за геноцид, нити су, бар за сада, спалили зграду Конгреса.)

Но, кад смо већ код америчких примера и америчких узора, да ли се госпођа Пешић запитала да ли би, рецимо, у Америци било могуће да активни амбасадор – односно амбасадорка – Сједињених Држава јавно коментарише и критикује ставове америчке администрације и пише отворена писма председнику САД? Да ли је могуће замислити другог америчког амбасадора који води своју приватну политику, игнорише ставове Стејт департмента и који се приликом сусрета са ресорним министром премишља о томе да ли да "пребије малишу"? Да ли је могуће да трећи амерички амбасадор – односно више њих – свој амбасадорски положај користи за интензивно лобирање против територијалног интегритета земље коју представља? Да ли би у Америци било могуће да у Конгресу седи странка која подржава независност Тексаса, Аљаске или макар Хаваја? Каква би била политичка будућност странке или политичара у Америци који би изјавили да је напад на Светски трговински центар или неки други цивилни циљ "легитиман одговор" на злочиначку политику САД према Блиском истоку, Ираку или Србији? Да ли би у Америци могло проћи "објашњење" да нечију кампању финансирају анонимни "добри људи" из земље и иностранства?

Наравно да ништа од овога не би било могуће ни у Америци ни у било којој нормалној земљи у том свету на који се непрестано позива и у који нас пошто-пото, силом или милом, воде Весна Пешић и њени политички пријатељи. Но, чак ни то не би смео бити разлог за било какву мржњу према овој групацији. Али сигурно јесте разлог за озбиљну запитаност, искрену бригу – и нешто мало туге.

Главни уредник часописа ,,Нова српска политичка мисао"