Полуфинале равно подвигу

Од нашег специјалног извештача

Виљнус – Дилему после утакмице с Турском, да ли да сутрадан крену за Каунас, поприште завршних борби, или продуже боравак у главном граду Литваније, селектор Душан Ивковић „пресекао” је на основу јаких аргумената. Желео је да са сарадницима уживо одгледа дуел између Руса и Македонаца, из ког ће победник у четвртак изаћи на мегдан нашем тиму у четвртфиналу. Други, не мање важан детаљ, селектор је проценио да ће играчима који су прилично исцрпљени, а има и повређених, више пријати релаксација и одмор, него путовање и све остало што селидба у оваквим приликама значи.

Иако добро познаје оба могућа противника, руски тим далеко боље, Ивковић је желео да види оно што не би био у могућности са снимка, или кроз извештаје сарадника задужене за скаутинг: живу слику, мимике, реакције, понашање клупе, притисак који супарнички тренер врши на судије. У врхунској кошарци ово нису занемарљиви детаљи, посебно у утакмицама оваквог значаја, кад победник практично улази у борбу за медаље.

Ипак, играчи нису добили целодневни одмор. Пре подне су лагано вежбали у теретани и користили базен, а по подне вољно до термина за починак.

Често пута помињани систем такмичења и жреб, који су дело „кошаркашких лилипутанаца” Фиба-Европе, одредили су да Србија у четвртфинални меч улази после четири дана паузе (за 11 одиграла осам изузетно тешких мечева), што би могло да буде и добро и лоше. Селектор, ипак, процењује да ће дужи предах бити више од користи.

– Последњи меч смо играли на граници снаге и могућности. Без Рашића, са доста незалечених играча, под ињекцијама. Зато мало шта играчима и могу да замерим. Посебно их оправдавам за завршницу јер су умор и неискуство учинили своје. Бјелица је, рецимо, промашио два кључна бацања, али с друге стране, питам вас, па кад је он последњи пут био у прилици да их изводи у тренуцима одлуке. То су искуства која траже да се слегну – рекао је селектор.

Посебно је значај паузе селектор истакао због повреде Александра Рашића.

– Надам се да ће бити спреман да помогне у четвртфиналу, мада не очекујем од њега велики учинак. Он је важан играч за наш тим, а желео је да помогне и против Турске. Пробао је пре подне нешто да вежба, али није био у стању да игра.

Вратили смо Ивковића на меч који је имао вишеструки значај, а добијен и уз помоћ среће. Питали смо га, шта искусан тренер у таквом тренутку размишља и на који начин може да реагује.

– Утакмица је деловала као добијена када смо у финишу водили пет разлике. Међутим, веома лако смо примали кошеве. Вероватно сам урадио све што сам могао, али ни све што сам желео, јер је утакмица жива. Поставио сам одбрану без „петице”, тражио преузимање и да не примимо брзу „тројку”. Реаговао сам и код нашег „скаутера” (Никитовић) да ми понови њихов аут са бочне линије и тражио да будемо спремни и одбранимо кош.

Наравно, искусни стручњак није желео да прескочи и лоше стране.

– Завршило је како се завршило, али била би велика неправда у сваком случају да нисмо добили. Не могу да кажем да смо одиграли добро. Сигурно ћемо направити анализу и са играчима попричати о томе како смо деловали у завршници и да то отклонимо. У сваком случају, јасно је да смо могли много боље.

На питање, да ли би више волео Русе или Македонце у четвртфиналу, селектор се насмејао, а одговор смо могли и да претпоставимо.

– Подсећате ме сада на грчке новинаре који стално „бомбардују”. Никад нисам размишљао на такав начин, нешто прижељкивао или прогнозирао. Ипак, рећи ћу вам нешто што има везе с питањем. У припреми за Турску, дан раније, отишли смо у град на вечеру са председником КСС и његовим сарадницима. За то време сви моји сарадници су били у дворани и гледали екипе које би могле да нам буду ривали у четвртфиналу. Зато могу да вам кажем да ћемо бити спремни за ту утакмицу, ма ко нам дошао.

И у Литванији се показало да има тренера калкуланата. Француз Винсент Коле није против Шпаније уводио Паркера, Ноу и Желабала, очигледно бирајући пут у завршници. Ивковић је, међутим, познат по другом случају. На Светском првенству у Аргентини 1990, већ је обезбедио пласман у полуфиинале, али није желео да пусти Грке у последњем мечу у групи, а у том случају испао би један од кандидата за медаљу, Совјетски Савез. У полуфиналу смо отишли на Американце са Крижевским, добили 99:91, а СССР је био бољи од Порторика (98:82) и за злато смо се борили са Совјетима (92:75). Већ је легендарна прича да је после утакмице с Грчком, Ивковићу пришао трофејни тренер „зборне” Гомељски и честитао, уз „спасиба” (хвала), као и комплетно руководство Фибе.

Сетио се селектор тог детаља, а још једним потврдио да га „намештаљке” никад нису интересовале..

– Био сам млад тренер и председник клуба ми је рекао како морамо да изгубимо утакмицу јер се ради о „вишем” интересу, нашим „спортским пријатељима”. Понудио сам му да седне на клупу и води тим, уз напомену да нисам више тренер. Никад не бих могао да кажем играчима ову утакмицу победите , а ову изгубите. Онда би кошарка изгубила смисао – нагласио је Ивковић.

Оно што свакако највише интересује љубитеље кошарке је – следећи такмичарски циљ наше репрезентације. На ово питање је селектор одговорио као из топа:

– Да добијемо четвртфиналну утакмицу! Гледајући тежину турнира и све околности, то би било равно подвигу. Ово европско првенство је неупоредиво јаче од прошлогодишњег светског. То као искусан тренер могу да вам кажем.

И за крај, понудили смо Ивковићу сценарио сличан оном из Пољске пре две године кад је ове момке довео до сензационалне сребрне медаље. И тада Русија у четвртфиналу, а Шпанија за злато. Овде у полуфиналу да „тучемо” Французе, па нек нас Шпанци опет одувају с 20 разлике!?

– Дај Боже да прође овај сценарио– уз осмех је прихватио Душан Ивковић.

Мирко Стојаковић