Финале поставља питања

Док се ових дана говори о финалу националног првенства Србије у кошарци, пажња је углавном усмерена на оно што се види на терену. Ко је победио, ко је изгубио, ко је изненадио, а ко разочарао.

Међутим, вредност овогодишњег финала можда није у ономе што се догодило на паркету, већ у питањима која је оно отворило.

Први пут после много година српска кошарка је добила завршницу у којој нема ни Партизана ни Црвене звезде. За једне је то случајност, за друге сензација. Али можда је важније од сваког резултата то што нас је овакав расплет подсетио да кошаркашки живот у Србији постоји и изван светла највећих рефлектора.

Последњих деценија навикли смо да српску кошарку посматрамо кроз њен највидљивији део. Кроз велике клубове, велике буџете, Евролигу, НБА и медијски простор који припада само малом броју актера. Временом је тај највидљивији део почео да се поистовећује са читавом кошарком.

Али сваки систем који се посматра искључиво кроз свој врх ризикује да изгуби свест о сопственом телу.

Постоји медицински термин хидроцефалус. Стање у којем глава расте несразмерно у односу на остатак организма. Посматрач види само величину главе, док тело постепено губи снагу и функцију.

Поређење можда звучи грубо, али је тешко отети се утиску да српска кошарка већ годинама живи са сличним проблемом. Никада није било више пажње усмерене ка врху система, а никада мање разговора о ономе што се налази испод њега.

А управо испод врха некада се налазио механизам који је српској кошарци давао стабилност.

Некада је готово свака озбиљна средина имала свог носиоца квалитета. То није био само најбољи клуб у граду. То је био врх локалне кошаркашке пирамиде. Клуб у који су природно долазили најбољи играчи из школских секција, мањих клубова и млађих селекција.

Клуб који је имао најјачи сениорски тим и који је представљао свој град, не само спортски већ и друштвено.

Управо ту се налазила једна од најважнијих раскрсница српске кошарке.

Дете је прво припадало школи, затим секцији, потом клубу. Најталентованији су долазили до носиоца квалитета своје средине, а тек одатле настављали пут ка већим центрима, вишим лигама, репрезентацији, Европи и свету.

Та вертикала није била административна категорија. Она је представљала природан пут развоја.

Још важније, она је стварала припадност.

Играч није представљао само себе. Представљао је свој град.

Град није имао само клуб. Имао је симбол.

Управо су из таквих средина годинама долазили играчи који су касније постајали носиоци квалитета великих клубова и репрезентације. Они нису стизали из празног простора. Иза њих је постојао читав локални екосистем који их је обликовао.

Данас се поставља питање да ли је та карика ослабила или је потпуно нестала из начина на који размишљамо о кошарци.

Имамо све више академија, кампова, индивидуалних програма и млађих категорија. Али ко је данас носилац квалитета једне средине? Ко представља кошаркашки врх једног града? Ко окупља најбоље играче локалне заједнице и даје смисао читавој вертикали развоја?

Можда је управо ту скривено најважније питање које нам поставља овогодишње финале.

Не питање ко је шампион.

Не питање ко има већи буџет.

Него питање да ли је могуће обновити систем у којем свака средина има свој кошаркашки ослонац, свој центар окупљања, свог носиоца квалитета.

Јер кошарка никада није била само производ великих клубова.

Напротив.

Велики клубови су били производ једне много шире и дубље структуре која је почињала у школама, настављала се кроз локалне клубове и завршавала на највишем нивоу такмичења.

То је била вертикала српске кошарке.

Можда нас је овогодишње финале подсетило да она још увек није потпуно нестала.

И можда би баш зато, уместо да говоримо само о победницима и пораженима, требало поново да разговарамо о темељима.

Јер будућност српске кошарке вероватно неће бити одлучена у финалу које се игра ових дана.

Она ће бити одлучена одговором на питање да ли смо спремни да поново изградимо тело система, а не само да се „дивимо” његовој глави.

Честитка Ђорђевића

Поводом титуле коју је освојио Спартак; али и поводом текста Зорана Стојачића који се последњих дана дели преко „вибер” и „вотсап” група у домаћим кошаркашким круговима, јавности је желео да се обрати и Александар Ђорђевић, најтрофејнији селектор репрезентације Србије и некадашњи капитен националног тима. Његову поруку преносимо у целини:

„Као некадашњи селектор Србије, капитен кошаркашке репрезентације и Партизана, овом приликом желим јавно – јер сам то већ лично урадио – да упутим искрене честитке Кошаркашком клубу Спартак из Суботице, тренеру Јовановићу и његовом стафу, за освајање трофеја КЛС. Фантастичан успех једне врхунске кошаркашке средине која последњих десетак година функционише за пример.

Из неутралног угла сам прочитао изузетно занимљиво размишљање и став Зорана Стојачића, иначе мог бившег саиграча из Партизана, о српској кошаркашкој актуелности – вредан дубоке анализе.

Спортски поздрав”

Александар Ђорђевић