Наше одбојкашице светски хит

Пласман наших одбојкаша у полуфинале Светског првенства Јапану у спортској јавности примљен је као нешто обично, свакодневно, што и приличи тиму који већ деценију и по припада светском врху, а полуфинале и онда "бронза" наших одбојкашица, које су са 30. позиције на светској ранг-листи стигле до победничког постоља, прихваћени су као један од најлепших спортских подвига нашег спорта уопште.

То он, уосталом, и јесте.Чак ни у одбојкашкој организацији није планиран овај поход на светску медаљу.

– Када ме после победе у борби за треће место назвала Весна Читаковић-Ђуришић, сјајни капитен наше репрезентације и рекла: "Председниче, коначно и ви да не будете у праву", пожелео сам да и убудуће правим такве грешке. Када смо кретали у ревитализацију женске одбојке, после договора са представницима свих клубова као председник Савеза направио сам пројекат, чији је циљ био, сажето речено, да на Европском првенству 2007. покушамо да освојимо медаљу. С једне стране то диктира чињеница да се у врхунском спорту ништа не може постићи преко ноћи, да је потребно време и стрпљење, а с друге жеља да сачувамо девојке од било каквих притисака и оптерећења нереалним захтевима. Оне су ме демантовале на најлепши начин, – каже Александар Боричић, председник Одбојкашког савеза Србије.

• Како се са дна стиже до врха?

– Наше одбојкашице су апсолутни хит, не само у земљи, већ и у Светској федерацији. Не памти се да се једна екипа појавила и на пречац тако опчинила светску одбојкашку јавност и постигла сјајан резултат. И друге екипе су освојиле медаље, али о њима се не прича. Ми смо почели од најниже степенице квалификација – од Манчестера, преко Загреба и Дрездена. Девојке су морале да прођу три круга квалификација да би се нашле у Јапану и поред њих у то је уграђен труд великог броја људи и заједништво које краси одбојкашку организацију. Јапан је  по резултату, понашању, изгледу и утиску који су оставиле наше репрезентативке био апсолутно изненађење. Захваљујући РТС-у, који је направио сјајан потез прихвативши (и плативши) да поред мушке репрезентације, прати и женску иако није имала тако квалитетне резултате, у то се уверила и цела Србија.

• Којим потезом је започео успон женске одбојке, због којег је Олимпијски комитет Србије предложио ОСС за Трофеј МОК који се додељује за допринос развоју женског спорта на континенталном нивоу? 

– Успех ових младих играчица није случајан. У последњих шест, седам година, упркос тешкој материјалној ситуацији, почели смо да инвестирамо у клупску одбојку, а у томе су предњачили Црвена звезда и Јединство који су платили значајна средства за учешће у Лиги шампиона, мада је било јасно да због младости и неискуства играчица немају могућност да остваре запаженије резултате. Кренули смо са јуниоркама, девојке су играле, чешће губиле него побеђивале, али одбојкашке дворане су се пуниле, око клубова сус е окупљали пријатељи, спонзори навијачи...  Због тога сам веома захвалан Рајку Видићу тадашњем председнику Јединства, а инвестиција у будућност вратила нам се у прилично брзо, прво медаљама на јуниорским првенствима Европе и света и сада на Сениорском шампионату света. Имамо вертикалу успеха, јер није реч о једној генерацији – у Јапану играла је само једна од освајачица светске јуниорске медаље...

• Дакле, не брине вас смена генерација?

– Прво, да кажем да ми имамо веома здраву конкуренцију. Игра и резултати не зависе од две, три играчице тако да имамо базу која може да најмање у наредних десет година издржи дуге и напорне припреме, путовања и такмичења и да се "пита за резултат" на сваком европском и светском такмичењу. Наравно, неће увек освајати медаље, али увек ће бити у врху. За најбољи тим прво ће конкурисати девојке које су освојиле титулу вицешампионки света у јуниорској конкуренцији, а за њима долазе кадеткиње које су на Европском првенству оставиле сјајан утисак.

• Како решавате финансирање свих репрезентативних погона?

– Нажалост, не можемо да се меримо са већим и богатијим земљама као што су Италија, Бразил, Кина, Русија, Јапан или Немачка, који су у ко зна у колико бољој ситуацији од нас. Сигурно је да они могу много мирније да раде, а ми смо успевали да обезбедимо основне услове за рад са репрезентацијама захваљујући пријатељима спорта, личним познанствима и помоћи државе, велико охрабрење за мене је потпуно нови приступ врхунском спорту од стране Министарства просвете и спорта, Управе за спорт и Владе Србије, тако да можемо да очекујемо још боље дане. При томе, морамо заједнички да обезбедимо да се и новац спонзора и новац из буџета стиже у право врме и да коначно напустимо уравниловку. Немаају сви савези исти програм, немају ни исти број селекција, уосталом и нама се програми од године до године разликују.

• Шта је данас основни проблем одбојке у Србији?

– То је пре свега препознавање талената и рад са њима. Нама се из године у годину смањује територија и корпус из којег регрутујемо спортисте. Сада је највећи проблем направити добру прву селекцију, а на то се надовезује потреба да им се обезбеде услови за квалитетан рад. Ни један одбојкашки клуб у Србији нема своју сопствену дворану. Сви смо подстанари а тај статус је тежак. Потребно је да што више клубова добије своје објекте да би могли квалитетно да раде. Време је да тај проблем решимо и за националне селекције. Неко ће рећи "и без тога су освајали медаље", али ново време поставља нове стандарде и захтеве.

• Како ћете решити проблем који тишти и многе друге спортове?

– Нама је потребан Национални одбојкашки центар, као дугорочно и економски исплативо решење. Сале које користимо нису довољне ни да се поставе две мреже, а иоле озбиљнији тренинг не може више да се држи са 20 играча и десет лопти на једној мрежи. Добили смо подршку града Београда у настојању да решимо горући одбојкашки проблем и започели разговоре шта је све потребно да припремимо да би конкурисали за средства. Идеја од које смо пошли је центар у којем у истом простору може да се постави од једног до пет терена, у зависности од потребе тренинга, тертаном, просторијама за медицинско особље, салом за састанке, рестораном, собама... О локацији још нисмо разговарали. 

• Градски секретар за спорт најавио је већ изградњу стадиина за бич волеј на Ади Циганлији?

– Разумевање на које наилазимо у граду је заиста подстицајно. Ми се већ дуже време припремамо да начинимо помак и у другом, млађем делу наше организације. Сада када смо добили потврду да смо успели у подизању нивоа женске одбојке време је да се посветимо бич волеју. То је један од најпопуларнијих и најгледанијих спортова и на олимпијским играма. Само за бич волеј улазнице се нису могле наћи ни на црно. Уз то бич волеј се уклапа у наша настојања да следимо европске и светске трендове и да од императива победе прежемо на императив прављења спортског догађаја. Победа пред празним гледалиштем никога више не задовољава. Резултат је битан, али не и пресудан, а ми смо с разлогом поносни на организацију финала Светске лиге када је у "Београдској арени" било 18.000 гледалаца. То је, званично, и данас догађај број 1 у светској одбојци.

• На челу сте одбојкашке организације од 1992. године. Доносили сте многе одлуке, повлачили многе потезе. Који вам је најдражи?

– Нема цене чињеница да смо генерални секретар савеза Слободан Милошевић и ја успели да излобирамо да се 1994. донесе одлука да се наша мушка репрезентација накнадно, усред квалификационог циклуса укључи у квалификације за Европско првенство 1995. године. За то српска одбојка и данас дугује захвалност Мајклу Мастрандеусу, тадашњем председнику ЦЕВ и великом пријатељу наше земље. Било је то врме повратка у свет после санкција. Неке земље су то користиле и уцењивале нас да сносимо и њихове трошкове, а ја сам све потписивао као да сам најбогатији човек на свету. Остало је историја. Освојили смо медаљу на Европском првенству, прву после више од четврт века. Да све то није учињено не би отишли на Олимпијске игре у Атланту и освојили олимпијску медаљу, неки старији играчи би изгубили мотив и престали да размишљају о репрезентацији, а без њих ни би остварили те резултате и омогућили млађим играчима да стасају у велике асове. Наравно, пре свега захвалан сам тадашљим репрезентативцима и стручном руководству на челу са Зораном Гајићем, који је оставио неизбрисив траг у нашој одбојци, – каже Александар Боричић.

--------------------------------------------------------------------------

Играч, тренер, функционер...

Одбојкашку кароијеру започету са 14 година, 1962. у Црвеној звезди Александар Боричић крунисао је "бронзом" на Европском првенству у Београду 1974. године. Уз играчку каријеру 1977. у жељи да помогне клубу прихватио је да води женску екипу,а исте године на Европскоом првенству за јуниорке у Београду дебитовао је као савезни тренер. До 1986. године водио је истовремено женску јуниорску и сениорку репрезентацију Југославије.

Од тада је директор ОК Црвена звезда, председник свих наших савеза (Југославије; СЦГ и Србије) је од 1992.

Члан Борда и потбредседник Европске одбојкашке конфедерације је од 2001. године, од 2002. је члан Борда Светске одбојкашке федерације, а у јапану изабран је за потпредседника.

Био је и потпредседник националног олимпијског комитета, председник СД Црвена звезда, а и данас је председник Спортског савеза Београда.

Рођени је Београђанин, са Варош капије...

--------------------------------------------------------------------------

Помоћ пријатеља