Стигле избеглице, поскупеле куће

Башаид – Ђорђије шири руке, нервозно шета около, отвара стару зелену капију. Не држи га место, почиње да цупка, као да је од ујутру попио бокал кафе. Можда му се живот овог уторка потпуно промени јер ова бела кућа му се заиста допада. Типична банатска, у типичном лалошком селу, испред које стоји Ђорђије, интерно расељено лице.

У кући подигнутој 1957. године, до пре годину дана, живела је једна бака. После њене смрти, наследници из Кикинде желе да продају имање. 

Педесетдеветогодишњак из села Дреновчића код Клине, опет посматра двориште зарасло у траву, мерка радионицу и свињац, анализира где би могао да засади поврће:

– Е, овде бих доживео 100 година – каже Ђорђије, отац десеторо деце, усред северног Баната.

– Овде бих се уселила вечерас – шапуће његова супруга Милица.

Подсећамо, недавно је „Политика” узалуд покушавала да пронађе породице које би из избегличког кампа у Крњачи кренуле са нама у Башаид, село 22 километара удаљено од Кикинде. Више од 20 кућа продаје се за мање од 7.000 евра, колико држава плаћа откуп сеоских домаћинстава за избегла и интерно расељена лица. Сеоска администрација Башаида је званично позвала избеглице да се доселе, али становници тужног кампа у Крњачи нису желели да се одазову. Чак је и републички комесар за избеглице Владимир Цуцић изјавио да би на леђима носио избеглице до села јер је, према мишљењу Комесаријата и међународних донатора, куповина сеоских кућа најбољи начин за њихово трајно збрињавање.

Прошло је недељу дана. Само се Ђорђије Ђоровић јавио нашој редакцији, пожелевши да види Башаид и куће које се продају. Рекао је кратко:

– Ужелео сам се дворишта, кокошки и слободе, ал немам паре за пут до Башаида!  

Цуцић није морао да га носи на леђима до села удаљеног 22 километара од Кикинде. У возилу УНХЦР-а, заједно са окружним координатором комесаријата Радмилом Дедовићем, Ђорђије и његова супруга Милица, кренули су на пут. У кампу у Крњачи живе са четворо деце. Најстарији Василије има 17 година, Марија 15, а Немања и Стефан 11, односно две и по године. Живе бедно, у два собичка, са 8.500 динара и три оброка дневно. Из првог брака, Ђорђије има још шесторо деце. Сви су збринути и расути, што по свету, што по Србији.

Ђорђије је напустио село Дреновчић код Клине на Косову 17. јуна 1999. године и живео „на кирији” по селима на Ибарској магистрали. Био је и економ локалног фудбалског клуба у Врчину, али су клупске просторије нестале у пожару, па је Ђорђије, без цвоњка у џепу, доспео у Крњачу.          

У Башаиду нас дочекује председник Месне заједнице Зоран Петровић. Одмах објашњава Ђорђију све предности живота на селу. Школа и вртић за децу, Дом здравља и апотека који раде у две смене, бесплатан превоз за гимназијалце до Кикинде, гостољубиви мештани... Две дискотеке, три кафића и кафана без певаљке. Хамбургери, пице и банкомат. Нема шта нема, што би рекао Зоран. Само је људи све мање.

Ђорђије креће одмах у акцију. Повереник Комесаријата Радмило Дедовић објашњава да је из средстава УНХЦР-а и међународних донатора више од 700 породица збринуто у сеоским домаћинствима. И да је штета да ова породица не пронађе своју срећу.

Прва кућа је велика, али исувише запуштена. Милица је незадовољна, осећа се влага, у адаптацију би требало уложити најмање десетак хиљада евра. Да би се поново осећали као људи. А газда тражи седам.

Друга кућа је такође велика. Додуше, тешко је пронаћи гарсоњеру у равници. Ђорђије и Милица се консултују. Неће ни њу. Морали би да у кешу имају бар пет, шест хиљада евра, како би је средили.

Зоран Петровић каже да су остале куће, које коштају до седам хиљада евра, још лошије. Зато нас одводи ка белој, лепој кући због које је Ђорђије у еуфорији. Али комшиница која откључава дворишну капију, каже да је цена – 11.000. Ако би се цена спустила на 9.000, Ђорђије би могао да дода још две хиљаде. Повереник је прагматичан, пита Ђорђију, да ли може да се снађе за 2,000. Ђорђије је имао и лошије тренутке у животу, па ноншалантно одговара:

– Море, просићу ако треба!

Повереник позива одмах газде мобилним телефоном. Предлаже им да спусте цену на 9.000, објашњава да држава даје седам, док ће Ђорђије негде ископати још две. Али са друге стране, стиже брз одговор:

– Е, сада је цена – 12.000 евра!

Повереник узвраћа:

– Наша последња понуда је девет хиљада! Добро размислите!

Ђорђијев оптимизам је спласнуо. Милица и он одлазе до још једне куће. Лепа и скупа, и опет 11.000 евра. Уморни, наслањају се на металну капију, која их дели од дворишта украшеног цвећем. Нови живот за њих налази се иза те капије, али четири хиљаде евра је за становнике кампа у Крњачи равно добитку седмице на лотоу. Који, узгред, не може да се уплати у Башаиду.

Александар Апостоловски