Пруге су опште добро

Закон о железницама, који прекјуче није изгласан зато што Савез војвођанских Мађара (СВМ) инсистира на томе да железничком инфраструктуром газдује покрајина – заправо и не дотиче питање власништва. Тема овог закона је управљање железничком инфраструктуром и он, каже Слободан Росић, директор Дирекције за железнице, управо отвара могућност да локалним и регионалним пругама управљају покрајина, локална самоуправа, па и приватник.

– Закон о железницама је конципиран тако да инфраструктуру третира као опште добро и за њега није од кључне важности ко газдује, већ ко управља инфраструктуром. Питање власништва није битно за функционисање железничког система. Он би функционисао и у условима да је власник пруге покрајина или неко други. Ко ће пругом газдовати, република или покрајина, регулисаће Закон о јавној својини. Инсистирање СВМ да то буде решено кроз закон о железници чисто је политичко питање и у то не бих улазио – каже Росић.

Балинт Пастор, шеф посланичке групе ове странке у парламенту, каже да је закон о железници „увертира за закон о својини” у делу који се односи на железничку инфраструктуру и да, ако сада не буду прихваћени њихови амандмани, неће бити „правно могуће да се то обезбеди законом о својини”.

СВМ инсистира на томе да већи део железничке инфраструктуре у Војводини, осим Коридора 10, пређе у власништво покрајине, као и да се омогући да покрајина оснује привредно друштво које би управљало том железничком инфраструктуром.

– Тражимо својину над инфраструктуром да би се, средствима европских и других фондова, побољшао квалитет железнице у Војводини. Не може се на почетку 21. века рећи да су пруге симбол државности – уверава Пастор.

Росић каже да захтеви Војвођана нису без основа и о томе би требало размислити, али само када је реч о регионалним и локалним пругама док магистралне пруге морају да остану у власништву републике.

– Има логике да им се, на пример, дају локалне пруге.

Оне у последњих 20 година пропадају, а на некима је и укинут саобраћај. Бојим да ће још дуго бити тако јер новац из републичког буџета иде углавном на Коридор 10, тако да за њих углавном нема пара – сматра Росић.

У Аустрији на пример, каже он, постоје сви облици својине на железничкој инфраструктури: савезни, покрајински, општински, па чак и приватни. Немачка има савезни и покрајински, док у бившим југословенским републикама та подела не постоји. Сва инфраструктура је у власништву државе јер немају покрајине. Росић подсећа да су у Србији пре Другог светског рата постојале пожаревачка и шабачка окружна железница.

Али и без преноса власништва, према закону о железницама, наглашава Росић, покрајина може да оснује предузеће за управљање железницом на коме управо инсистира СВМ. Посао тог предузећа био би да одређује трасу возова, регулише саобраћај, одржава пругу и наплаћује услуге.

– Питање је да ли би то предузеће могло само да се издржава, да ли би могло позитивно да послује или би Војводина морала да покрива трошкове – додаје директор Дирекције за железнице.

Предлог закона о јавној својини који је влада усвојила прошле недеље предвиђа да железничка инфраструктура остане у власништву републике. Војвођани инсистирају да покрајина буде власник и прва рампа је био закон о железници. Они траже да газдују путевима другог реда, регионалним каналима и свим оним што су изградили после 1995. године.

Златко Стефановић, професор Правног факултета и ректор Универзитета Унион, (иначе један од аутора претходног закона о јавној својини, али који није имао већину за изгласавање), сматра да уколико је Војводина заиста финансирала изградњу свега тога што потражује нема разлога да јој не буде дато у власништво.

– Можда би и боље управљала ресурсима на својој територији. „Дојче бан”, који управља немачком железничком инфраструктуром приватно је акционарско друштво. И веома је успешно. Пракса у Европској унији је да мрежом газдује једна компанија, која може да буде и државна, покрајинска или локална, а да управља друга. Предлогом закона о јавној својини тежи се успостављању и јавне и приватне својине на мрежама, што на железници није применљиво јер она није профитабилна – наводи Стефановић.

На питање зашто влада Србије тешко попушта, ако су војвођански захтеви оправдани, Стефановић одговара:

„Не знам зашто се опире. Вероватно страхује од претходних искустава са јужном покрајином. Можда има неке чвршће разлоге, али нисам чуо да их је неко јавно изрекао. Немам никакве контакте са владом, али тако ми то изгледа посматрајући са стране”

М. Авакумовић