Митска река

Он је симбол ове клисуре: белоглави суп, цар међу небеским летачима. Гнезди се у вишим деловима клисуре, на стенама, поткопинама и бројним пећинама изнад воде. Да би се заштитила ова ретка врста птица грабљивица, простор око клисуре реке Увац, као његово станиште, проглашен је за специјални резерват природе.
Увац вијуга између северних падина Златара и јужних огранака златиборског планинског масива. Клисура и река налазе се у југозападној Србији између Нове Вароши и Сјенице. Резерват, површине 2.717 хектара, налази се на надморској висини од 900 до 1.275 метара, са десне и леве стране речне клисуре, делимично потопљене формирањем три вештачка акумулациона језера, Златарског, Сјеничког и Радоињског.

Простор око клисуре красе крашки облици рељефа, са бројним пећинама, већином неиспитаним. По лепоти се издвајају Тубића и Ушачка пећина, једна од најдужих у Србији. Улази у пећине су повремено потопљени, али чамцем може да се уплови.

Поред белоглавог супа, овде може да се види још један његов "рођак" – сури орао, такође ретка и угрожена врста, а ту су и планински пузгавац, буљина и водомар. Најпознатији представници сисара овог подручја су слепи миш и видра, која се налази на европској црвеној листи, оној која значи последње, алармантно упозорење пред нестајање.

Реке Увац, иначе, и има и нема. Вијуга, скровита, види се и не види, улази и поново излази. Тајанствена. А обале јој нису баш мирољубиве. Стрме су и неприступачне. Некад је то била и река и државна граница. Најдужа је притока Лима и извире испод планине Озрен. Дугачка је 119 километара. Причало се да кад би на Увцу запевао певац, чуо се у три државе – у Аустроугарској царевини, која се протезала босанском страном до десне обале Увца, надомак Прибоја, у Турској царевини у Прибоју и у Краљевини Србији, горе уз Увац, према Златиборским суватима и Јабланици. А на Увцу је и Андрићев Алија Ђерзелез коњу ногу поломио. Ко зна на ком се то месту збило, тај коњски скок преко реке. Можда баш тамо где је онај велики мост на Увцу, један од три највећа на прузи Београд–Бар.

Преко граничне реке Увац се и бежало и шверцовало. Ишли су Срби из Аустроугарске и Турске преко Увца у Јабланицу, у Србију на вашар. На Увцу је било и хајдучких прелаза, кад се бежало глава да се спаси.

Крстарили су преко Увца, у оба правца, и монаси и зоографи и сликари и писци, али и знатижељници, пробисвети, домаћини и трговци у тим давним временима. Увац, данас помало заборављена река, са прелепим крајоликом, од свега има само – успомене!

Манастирски комплекс Увац, у долини реке, после исцрпних археолошких и конзерваторских радова обновљен је пре осам година и освештани су новосаграђена црква и конак. Тако је после три века овај манастир васпостављен као метох Студенице.

Данас су око Увца рампе, цариници, полицајци, службеници државне граничне службе, заставе Босне, Србије и Црне Горе. На босанској страни су блештаве трговине са свакојаком робом из Италије, Мађарске, Хрватске а купци су из Србије и Црне Горе, чак из Чачка, Ужица, Берана, Подгорице, Пљеваља, Бијелог Поља. Увац је данас опет врло важан и значајан, поново је погранична река. Да је није акумулационо језеро преградило и "уштинуло", била би још дивља. Речју – светска атракција: такво обрушавање обала, тај крш и камен, та непатворена дивљина плене и изазивају исконска осећања.