Скок изнад сопствене главе

Чуда се поново дешавају, Христ се појавио у једном малом руском месту, међу „малим људима” каквих има свугде, међу пијанцима, верницима и лакрдијашима, који и не знају шта би са њим, у времену транзиције и склиског система вредности. Један од најполуларнијих руских прозаиста, драмских писаца и сценариста Алексеј Слаповски, гост Београда, 77. конгреса Међународног ПЕН-а и књижевног фестивала „Ослободи реч”, написао је роман „Први други долазак”, који се управо поиграва месијанским мотивима, као и стереотипним сликама Русије, комуницирајући уједно са великом књижевном традицијом руске књижевности, од Гогоља, преко Достојевског, до Булгакова, Бабеља и Хармса.

Ову мудру књигу, која не претендује да буде таква, док са читаоцем комуницира превасходно путем духовитих дијалога јунака и апсурдних ситуација, код нас је објавио „Архипелаг” у реномираној едицији „Сто словенских романа”, у преводу Наталије Ненезић. Како је истакао књижевни критичар Младен Весковић, када коначно буде уобличена ова библиотека, имаћемо увид у оно што се дешавало у појединим националним књижевностима, језицима, као и друштвима, од пада Берлинског зида до данас.

Као разлоге сталне популарности ове своје књиге, коју је написао пре шеснаест година, Слаповски наводи чињеницу да се живот од тада није много променио, осим што је ситуација у духовном смислу још много гора.

– Добра страна интересовања читалаца је у томе што су међуљудски односи као такви и даље занимљиви. Не живе дуго књиге које не приповедају о политичким или друштвеним уређењима, већ дела која једноставно проговарају о односима између обичних људи. Иначе, омиљена тема руске књижевности јесте однос човека са самим собом док је једна од најважнијих за моју литературу– стремљење човеково ка промени набоље – објашњава Алексеј Слаповски. Затим, проговара о етичким дилемама човека свакога доба:

– Омиљена је руска изрека: „Не можеш да скочиш изнад сопствене главе”. Е, па мени су баш занимљиви јунаци који желе да скоче изнад себе самих. Да ураде нешто што им се чинило немогућим. Мој јунак није у почетку схватао чињеницу да је баш он можда Христос који је поново дошао међу људе. После, када се у његовој глави појавила идеја: „А, шта ако?”, он се уплашио. Због тога што се људи не плаше онога што је у њима лоше, већ онога што је у њима добро. Лоше не захтева напоре, никакав труд није потребан за то да се пије алкохол или да се запали цигарета. Петар се уплашио због тога што је себи поставио питање:„Па, шта је ово, мораћу да живим лоше, као што нико не живи, поштено, праведно, да будем добар човек? Док сви други могу да се понашају ’нормално’”.

Иако је средишњи мотив његове књиге поновни долазак Христа, Слаповски наглашава да је проблем који поставља шири од религиозног, да је привлачност Христовог лика у томе што је позивао на немогуће, на максимално:

– Многи и даље не схватају шта значе речи које кажу да оно своје последње треба дати сиромаху, да ближњег треба љубити више него себе. То многима није могуће због тога што неће да то буде могуће. Покушао сам да напишем књигу о обичном човеку, који воли жене, воли вотку, и који је у једном тренутку у себи открио нешто ново, што није могао да схвати. Направио сам смесу трагикомичних догађаја зато што волим атмосферу карневала, где се људи стално скривају иза маски. Парадокс је у томе што појединцима маска боље пристаје него сопствено лице.

За свој први роман „Ја нисам ја”, који је и даље једна од најчитанијих књига у Русији Слаповски каже:

– Главни јунак, који није задовољан својим животом, (а пре 18 година у Русији нико то није био), прелази у друга тела, у обличје разбојника, председника државе, алкохоличара, жене. Пошто се Русима тада чинило да сваки сусед живи боље од њих, популарност ове књиге показује да завист према комшији никада не замире. Заправо, у тој књизи сам остварио своја маштања, писац не мора да постане жена или председник, може све то само да замисли. Најбоље је да буде оно што јесте, ако се према себи исправно односи. То значи, као према детету, волети га, помазити по глави, али благовремено и ударити пацке.

Идеолошки концепти се смењују, а опстаје човекова тежња да буде опијен идејом. Питамо нашег саговорника која идеја данас људима широм света замењује замисао о Богу?

– У Русији, као и у другим земљама, идеја Бога ничим није замењена. Русија је данас потпуно атеистичка земља, људи мисле о материјалним стварима, стану, колима, новцу. Политичари и новинари су ти који траже националну идеју, нарочито је позната формулација да „Русија треба да се дигне са колена”. То је идиотска мисао, због тога што у својој основи садржи помисао о томе да читава једна држава клечи. Друга идеја, којом се оперише, говори о томе да нам је потребна велика Русија. Не волим када било коју земљу називају великом, ниједна то не треба да буде, довољно је да буде нормална, одговара Слаповски.

Иначе сматра да писац сваки свој лик, пре но што овај у роману проговори, карактерише на неки начин. Себе је, пак, окарактерисао као човека хуманистичког образовања, који је радио најразличитије послове, док сада само пише, углавном за филм и телевизију. И у опуштеном разговору са новинарима испољава склоност ка хумору, али, не оном директном, за једнократну употребу, којег како каже има на свим руским телевизијама, већ парадоксалном, који позива на размишљање.

Марина Вулићевић