Саплитање о малину

Малинари из околине Ариља, али и околних места не мирују. После јучерашњег неуспелог разговора у Министарству пољопривреде крећу, како су најавили, у радикализацију протеста тиме што ће блоикирати путеве и пруге. Успут – жалиће се и Стразбуру. Све то због субвенције од 26 динара по килограму предате малине.

Прошле године, малинара није било на друмовима, нити пред зградом владе. Зашто? Били су веома задовољни постигнутом ценом од од 155 до 160 динара. Сада нису – и ево их у Немањиној. И нека су били. Али та прича тиме није окончана и државно саплитање о малину се наставља.

У тржишним условима, за које смо се на путу ка ЕУ определили, држава не може и не треба да утиче на цену малине у Србији. Чак би јој то требало и законом забранити, јер цена малине, која је готово у потпуности извозни производ, зависи од кретања на међународном тржишту. Ако Европи, као што је ове године било за вишњу, треба то воће и за њим постоји тражња – цена расте. Ако су хладњаче пуне лањског воћа, па уз то малина роди и код конкуренције, цена – падне. Однос понуде и тражње. Зар не?

Јесте, али има нешто што се зове и национални интерес. Ова земља у бољим годинама приходује од продаје малине и по 150 милиона евра. Да ли јој је стало до тих пара и хиљада људи који се тим послом баве? Морало би, али не на начин на који они то траже – државо дај нам по још 26 динара које нисмо ове године добили за неку нама прихватљиву цену. То никако. И ту држава мора да буде одлучна – она не купује малину, с њом не тргује и од ње не прави профит. Није, дакле, директан тржишни играч. Али – шта јесте. Надзорник свега оног што се на тржишту дешава и онај који прописује правила игре.

Е ако је то тако, а тако то раде сви у ЕУ, почев од Холандије и Данске до Француске, онда држава Србија треба да помогне тим истим малинарима да своју производњу унапреде, повољним кредитима, бесповратним средствима, субвенцијама… не би ли просечне приносе с пет-шест повећали на 12 до 15 тона по хектару. Да им омогући заштитне мреже од градоносних облака, заливне системе, јефтиније гориво, заштиту биљака…

Малинари траже да се њихово воће прогласи за стратешки производ или национални бренд. Малина је, без сваке сумње, то заслужује. Већи је заштитни знак Србије од шљиве. Не извозимо компјутере, телевизоре, аутомобиле и многе друге технолошки скупе производе, али и на малини може да се лепо заради и живи. Не тражи четири до десет хиљада евра по радном месту. Али, држава Србија то није урадила. Да јесте вероватно би била принуђена да сада и субвенцијама помогне малинаре и да оне не морају да окапавају на путевима.

То, наравно, не значи да се произвођачи могу понашати као размажена деца, која чим не добију своју цену, почињу да прете сваковрсним блокадама. Тржиште није хаос и разуздана слобода, већ систем, правила игре, која се морају поштовати, а надзире их и контролише држава.

Окрени, обрни, на талону остају три актера – малинари, тржиште и држава. У том троуглу колико сутра мора да се нађу решења како се догодине не би догодило да неко опет прави бусије на друмовима, јер је незадовољан ценом неког свог производа.

Али, оно што буде важило за малинара мора да вреди и за оног ко се бави производњом шљива, јабука, пшенице, репе шећерне, меса или млека. А та правила ова земља нема. Није их преписала од ЕУ, а хоће у ту породицу држава. Чест одговор је – нема пара. Мали нам је аграрни буџет. Да ли? Тај колач је, истина, веома скроман у апсолутном износу, али ако не постоје правила по којима би то мало пара дало више, све је узалудан посао. У таквим околностима влада делује ватрогасно и увек је на почетку.

Професор на Пољопривредном факултету у Београду Миладин Шеварлић, рекао је недавно за Танјуг да ниједна држава на свету, па ни Србија, нема утицај на цене када је реч о тржишту производа који нису егзистенцијално значајни, као што су млеко, уље, шећер, брашно...

Према његовим речима, цене малине у Србији зависе од међународног тржишта, јер је то извозни производ доминантно присутан на иностраном тржишту: „Држава има могућност да створи амбијент у коме ће се произвођачи, откупљивачи, прерађивачи и извозници споразумевати и регулисати своје међусобне односе.” Питање је, међутим, зашто то једном не учини и домаћим произвођачима малине. Да им предочи шта могу од ње да очекују, а где почиње њихов ризик за производњу и пласман своје робе.

Слободан Костић

-----------------------------

Полиција зауставила  малинаре

Полиција спречава представнике Уније произвођача малина, који су незадовољни откупном ценом тог воћа, да блокирају пругу Београд-Бар код Пожеге, изјавио је за агенцију Бета председник организационог одбора Уније Добривоје Радовић.

Радовић је казао да полиција не дозвољава малинарима да приђу прузи, где је за 16 сати била најављена блокада. „Полиција је привела и секретара уније Александра Митровића”, рекао је он и додао да у Пожегу и даље пристижу малинари из Ужица, Ивањице, Бајине Баште и других места западне Србије, али да за сада сукоба са полицијом није било.

Радовић је рекао да је у блокади и пут Пожега–Ваљево и Ужице–Бајина Башта, наводећи да су малинари „револтирани понашањем Министарства пољопривреде и да ће радикализовати протесте”, али није желео да наведе детаље.