КОМЕ ОСТАВИТИ КРЕМЉ

Од сваке тројице упитаних Руса, један је склон закључку да се ствари у његовој земљи погоршавају.
Некада раније, такво мишљење је имао тек сваки четврти. Влада ужива углед, али тек код сваког другог, док ће се о Државној думи рђаво изјаснити троје од свако четворо упитаних. Можда због тога што сваки други упитани Рус не запажа ишта корисно у постојању руских политичких партија.

Једина контрасна појединост у овако, прилично сивом расположењу Руса према властима је њихово одобравање исказано Путину, за кога је у овом тренутку најмање троје од четворо упитаних. Многима, Путин је персонални симбол повратка Русије у стабилност, и на питање – да ли је важно поштовати рок или продужити мандат председнику, приближно сваки други ће рећи, важно је продужити власт Путину.

Расположење масе према Путину успокојавало је руски "врх", саздан од најмање три компоненте тзв. нове олигархије, на чијој равнотежи утицаја балансира председник. Реч је о структури потпоре унутар Кремља, створеној после Јељцина, углавном уз Путинов ослонац на "кадрове" руског сектора безбедности. Условно речено, то је некакав нови "политбиро", ефикасно језгро иначе инертне државне власти.

Солидност такве основе поколебана је минулих година, ривалством "безбедњака" међу собом, када се у име државе загосподарило ресурсима нафте и гаса. Мир је одржавао Путин, бдијући над равнотежом утицаја у Кремљу.

Популарност Путина у народу обећавала је могућност да председник продужи власт. Рецимо, на начин како је то учинио Лукашенко, у Белорусији, уз ослонац на народ. Ипак, шеф Кремља је одлучио да не крши устав. Али, рекао је да ће предложити наследника.

Путинова одлука уздрмала је спокојство ужареног "политбироа". Запретила је опасност прерасподеле, па значи и губитка стечених интереса. Вероватно и одласка већине садашњих из врха. Не зна се, не само кога ће председник предложити за Кремљ, већ ни како ће га тамо увести?

Руски систем нема уходану праксу. Пракса примопредаје је "шарена". Последњи председник СССР Горбачов уклоњен је "мирним ударом", Јељциновим обавештењем Горбачову да СССР више не постоји. Сам Јељцин отворио је крајем другог мандата пут Путину, али кроз "бочни пролаз". Именовао га је за шефа владе. Тако му је препустио позицију в. д. шефа државе, у случају да председник из било којих разлога није у стању да буде на дужности. Такав "разлог" формализован је три месеца касније, уз Јељцинов изговор на болест. У том тренутку, "вршилац дужности" је већ чврсто имао у рукама полуге машине која ће у његову корист изнети председничке изборе.

Нико, међутим, и не слути шта сада смера Путин. Јесенас, шеф државе изгурао је у први план Дмитрија Медведева и Сергеја Иванова – тада шефа администрације Кремља и министра војног, доводећи и једног и другог у владу. Првог, на столицу владиног првог потпредседника, а другог, уз задржани ресор одбране, још и на функцију заменика премијера Фраткова.

Јавност земље, а и иностранство, пронашли су у рокади у врху почетак "процеса кандидовања". Поготово што су Медведев и Иванов, наводно представници конкурентских "кланова" – међутим, сам Путин није говорио о наследницима. Није далеко од памети да је заправо желео да види како ће ко реаговати.

Путин сада не показује ни да жури са одлуком, а ни да је већ одабрао личност коју би "предложио". Рекао је само да "размишља" о наследнику. Ипак, изгледа да тиме никог није умирио, и питање је актуелизовано мимо његове воље. Изненада, афером с тровањем Литвињенка.