Међа у Брњаку

Током овога лета топоним Брњак је, због истоименог административног прелаза, ушао у жижу интересовања јавности. Иако се прелаз налази у атару села Бање, он је сплетом околности добио име по познатом месту Брњак, које се налази са друге стране Газиводског језера, на падинама Мокре горе. Место има своју дугу и занимљиву историју, а познато је и по томе што је било седиште државе чувене српске краљице Јелене Анжујске, од 1276. до 1314. године.

Село ће нарочито постати гласовито у 19. и 20. веку, зато што су Брњачани бескомпромисно бранили свој Брњак и цео Колашин од Турака и Албанаца. Они су били и носиоци отпора против балиста, Немаца и Италијана у Другом светском рату.

С посебном топлином о његовим становницима пише књижевник Григорије Божовић, и сам родом из Колашина. Овај репортер ,,Политике” између два светска рата створиће читаву галерију ликова Брњачана. Један од њих, Дмитар Кокера, у истоименој приповеци (објављена 1939, говори о времену колашинских кнезова), пред смрт упозорава да су ,,Арнаути запели да на север помере своје међе”. Нешто раније, 1926, Божовић истиче историјску улогу читавог Старог Колашина (данас се углавном назива Ибарски Колашин), јер је ,,читаву стотину година био последња брана арнаутском надирању на север”.

Колашин је и данас у сличним историјским искушењима као и пре стотину година. Недавна претресања српских кућа од стране Кфора и Еулекса неодољиво подсећају на по злу познату претрагу оружја у Колашину од стране Исе Бољетинца на почетку 20. века (у историографији догађај је познат под именом Колашинска афера). Подржан тада од Аустријанаца и Турака починио је бројне злочине над српским становништвом. Данашњи Бољетинци су задобили подршку Американаца и Немаца, својих нових заштитника. Новија српска историја довела је Колашин у опасност у каквој до сада није био. Границу између Косова и Србије, коју су исцртали југословенски комунисти, данас утврђују нови историјски савезници. Идеолошки синови старих комуниста имају задатак да нас ослободе ,,илузије о Косову”. Завичај Григорија Божовића без оружја бије пресудну битку и сања свој вечни сан о Србији. На другој страни, Србија има Колашин на свом најосетљивијем и најрањивијем месту. Пре више од века то су одлично знали тадашњи председници српске владе Стојан Новаковић и Владан Ђорђевић.

Брњак и Колашин у таквим околностима дочекују данашњи дан за када је најављен долазак албанских цариника и полицајаца на још увек неосвојене административне прелазе. Крај који је до данашњих дана сачувао своју националну компактност има историјску одговорност не само пред ,,данашњицом” него и према својим славним прецима, као и према будућим покољењима. У времену снажних антипатриотских ставова и ,,нове европске политичке филозофије” све ово може звучати као својеврсни анахронизам. Колашинци још увек знају да то није тако. Зато су на истом месту на којем су били и пре сто година. И бране исте међе.

Професор универзитета у Нишу и у Косовској Митровици