Скупо плаћени леци против Тита

ПОЖЕГА – Пожежанин Душан Полић (78) дочекао је, први у ужичком крају, судску рехабилитацију, ових дана у Окружном суду у Ужицу проглашену. Идеолошки и политички као млад осуђен, због антикомунизма, данас каже: "Био сам и остајем исти, убеђења не мењам. Умрећу овакав, из гроба ће мој антикомунизам зрачити."
Те 1949. године, кад му је комунистичка власт као двадесетогодишњаку судила што је био укључен у илегалну омладинску организацију равногорског покрета (ПРОЈ) пропагирао против Титовог режима, летке у тадашњем Титовом Ужицу штампао и делио, за монархију се залагао, на том суђењу у завршној речи је рекао: "Режите куда хоћете, не кајем се за свој рад у овој организацији, а комунизам никад не треба на мене да рачуна." Пресуда: четири године лишења слободе са принудним радом. Издржао ју је у КПД Сремска Митровица, уз само 300 грама проје дневно и жесток свакодневни рад ("само ме је моја младост спасла да живу главу изнесем, јер су у том земљокопу, уз тортуру, 17 од нас 25 кости ту оставили", сећа се).

Душан Полић, родом из Расне код Пожеге, био је дечак незрео за пушку у време рата, а кад је рат завршен учио је гимназију у Ужицу. И тада већ тачно знао шта хоће – равногорску идеју, монархију и краља – и шта неће – комунизам, који је мрским доживљавао. Учланио се у илегални ПРОЈ, од кога је тих поратних дана, у илегали, потом настао Равногорски покрет слободе.– Моје задужење биле су агитација и пропаганда. писао сам и летке умножавао. после завршене гимназије запослио се у Народну банку, која је била у згради садашњег ужичког музеја, да би на банчиним машинама тајно умножавао те летке, којима се позивало на рушење комунистичког режима. Делили смо их провереним антикомунистима, по целом ужичком крају, из руке у руку – казује Душан.

Три године тако се илегалисало, па су једном приликом паролу на брду "Живео пети конгрес" претворили у "Живео краљ Петар други", да народ кад је пазарни дан то види, док власти не стигну да реагују. Са краљевском владом у Лондону у вези су били, уз крајњу намеру да њих тридесетак младих антикомуниста из Србије кад дође погодан моменат као командоси подигну устанак против режима. Кад је 1948. наступила Резолуција Информбироа, чинило им се да је време да се зада одлучујући ударац режиму, јер су се комунисти међу собом посвађали. Но, младост и неискуство тих равногораца су пренаглили, па су касније откривени и ухапшени.

Полића су тукли у ужичком затвору, ломили у неком влажном подруму, из пиштоља му пуцали изнад главе да га застраше. Није се дао сломити, његова мржња према комунистима давала му је снагу да истраје. Истрага, уз сталне батине и окове на ногама, трајала је седам месеци. Уследило је суђење, па казна и одузимање грађанских и политичких права на период од годину дана по изласку из затвора.

Годинама није могао у Пожеги да се запосли, била је наредба да се нигде не сме примити на посао. – Сматрали су ме робијашем. Шта ћу, сео сам после неколико година и Титу написао писмо, тражећи да ме врате у ону "слободу" у Сремској Митровици са 300 грама проје дневно, јер у овој "слободи" немам ни за толико. Смиловали су се, па је пожешкој власти стигло наређење да ме запосли. Радио сам у грађевинском предузећу са мањом платом него за друге, без могућности напредовања. И то је трајало деценијама, увек сам хапшен кад је Тито долазио у овај крај, па ослобађан кад би он отишао – прича Душан, напомињући да никад пасош, због свега овога, нису хтели да му издају.

Супруга му Милица је дете борца погинулог на Кадињачи и свашта су Титови политичари радили да се не уда за Душана, али је она то ипак урадила, како каже, из каприца. Радећи у пошти, дуго је, мада прва на ранг-листи за стан, од те погодности одбијана, опет због Душана, а и њихово двоје деце су осетили последице очеве прошлости. Све се то, кажу Полићи, вукло и до најновијег времена, кад је њихов зет 2000. године конкурисао за посао у војсци, али су га одбили, претходно размотривши чиме су се бавили и шта радили родитељи његове супруге.

Шест деценија је Душан сваки дан устајао и легао као народни непријатељ. Дошла је ова година, усвојен је Закон о рехабилитацији, па је он у мају поднео захтев ужичком суду да буде рехабилитован. Суд је утврдио да је Полић осуђен из политичких и идеолошких разлога, те да су испуњени услови за рехабилитацију. У суду му је речено: пресуда из 1949. и казна овим чином су брисане. Сада овај антикомуниста каже да рехабилитација за њега нема значаја уколико не буде и обештећења, те да је све ово касно дошло, али да је корисно – и због њега и због породице.