Доста посла с преминулима

Научни и издавачки подухват за углед, и у нас и у свету. „Живот и дело српских научника” у више књига, под окриљем Српске академије наука и уметности. До сада је одштампано 12, почев од 1996. године.

С пажљиво сачињеног списка који обухвата нешто више од 200 научника, објављено је 140 рукописа, чији су аутори углавном пензионери. Зашто? Зато што младе истраживаче не занима историја науке, сакупљају бодове за напредовање у каријери. А умировљеници умеју понекад да закажу.

Какви још изазови вребају ниоткуда? За сада је једино извесна пуна подршка државе, наглашава академик Владан Ђорђевић, главни уредник без чијег одобрења ниједно словце не може у штампарију.

Како се родила замисао за издавање капиталног вишекњижја посвећеног животу и делима српских научника?

Идеја да се на систематичан начин приступи проучавању живота и рада познатих српских научника потекла је од једног човека – академика Милоја Сарића 1991. Следеће године Председништво САНУ одлучило је да се оснује Међуодељењскиодбор за проучавање живота и рада научника у Србији и научника српског порекла (званични назив). Први председник био је, природно, Милоје Сарић.

У следећих неколико година систематичним и преданим радом сачињен је списак са нешто више од 200 научника природно-математичких, медицинских и техничких наука, који су својим резултатима у значајној мери задужили нашу науку и оставили траг вредан трајног помена. Тек 1996. одштампана је прва књига са животним и радним биографијама десеторице научника, међу којима Јосифа Панчића, Симе Лозанића, Михајла Пупина, Јована Жујовића, и других. Пре кратког времена изашла је 12. књига, пре неколико година издата је једна међукњига са сажецима на енглеском језику и портретима 125 научника обрађених у првих десет књига.

Којим се дугорочним циљем превасходно руководила САНУ упуштајући се у овај захтеван и значајан подухват?

У току два века постојања нове српске државе, упоредо са осталим делатностима, веома се развила наука, а њени резултати су у многим случајевима директно утицали на напредак државе. Било је крајње време да се студиозно приступи прикупљању свих битних података у вези са њиховим животом и радом док су још живи потомци (деца и унуци!) и сарадници који би могли да послуже као драгоцени извор информација. У те податке, свакако, спада и комплетна библиографија научника.

И раније је писано о појединим научницима, најчешће поводом значајних годишњица рођења или смрти или обележавања годишњица установа у којима су радили, али то је чињено спорадично и неуједначено. Треба признати да је било и озбиљнијих подухвата, какав је професора Владимира Шолаје који је пре доста времена издао серију књига „Путеви инжењерства у Србији”. Као што само имe каже, односила се само на техничке наукекод нас, а не и на нашу целокупну науку. Према томе, осећала се истинска потреба да се проучавању живота и рада српских научника приступи озбиљно и темељно.

Постоје ли слична истраживачко-издавачка прегнућа у другим земљама? На кога сте се угледали?

Мени је познато само једно такво прегнуће. Енглеска краљевска академија (The Royal Society of London) већ неколико десетина година издаје веома сличну едицију (Biographical Memoirs of Fellows of the Royal Society), у оквиру које се пише о преминулим члановима. Чланци су по стилу веома слични нашим. Разликују се једино по томе што су, у просеку, краћи. Уствари, краћи је део који се односи на животни пут научника. Научни доприноси су анализирани опширно и детаљно, као и код нас.

Познато ми је да је академик Милоје Сарић био упознат са овим издањем и веома је вероватно да му је оно послужило као некакав узор. Када сам га први пут држао у руци, признајем да ми је сличност са нашим годила.

Колико је до сада животописа објављено, а колико још преостаје?

У 12 књига је објављено 140 рукописа. Највећим делом то су научнициспоменутог списка који је сачинио одбор у првој фази рада. Има и неколико животописа, углавном чланова САНУ који су у међувремену преминули.

Према којим мерилима се бирају личности и достигнућа? Стиче се утисак да преимућство имају академици, зар не?

Критеријуми за избор остали су непромењени од времена оснивања. Ради се о врхунским научницима – најјачим професорима универзитета и научним саветницима у институтима, који су конкретним резултатима на неспоран начин задужили нашу науку и допринели њеном угледу у свету. Резултати се мере квалитетом и бројем објављених научних радова и других публикација у реномираним часописима, одјеком који су те публикације имале у нашој и светској научној јавности, оствареном применом тих резултата у пракси, сарадњом с млађим научницима, угледом који је научник за живота уживао у својој околини и шире и тако редом.

Када је у питању број објављених публикација, изузетак чине неколико научника из раног периода настанка нове српске државе који се тим бројем не могу похвалити, али су, руководећи се веома израженим патриотским осећањима, одиграли важну просветитељску улогу у школовању стручњака неопходнихразвоју земље (типичан пример је Вук Маринковић у 11. књизи).

С обзиром на то да су критеријуми доста слични онима за избор у САНУ (разумљиво, за увршћивањеу едицијусу, ипак, блажи!), није чудно што преовлађују академијини чланови. Од 140 чије су биографије обрађене, само (!) 54 није из САНУ. Препуштам читаоцима да извлаче сопствене закључке.

На какав одјек је наишло досадашњих 12 томова? Јесу ли српски научници оставили међународно препознатљив траг?

Тираж појединих издања је 500 примерака, од тога се 150 шаље у размену библиотекама, већином у иностранству. Неколико десетина се бесплатно подели члановима САНУ, а остатак се продаје. До сада је шест томова распродато, преостали се могу купити у књижари „Иницијал”у Кнез Михаиловој 35. Ако је судити по овим резултатима,можемо бити задовољни. Такозвана „међукњига”штампана је у 650 примерака и, по правилу, поклања се свим академијиним гостима. Код већине је побудила живо интересовање, па су многи пожелели да у својим срединама покрену сличаниздавачки подухват.

Ко описује и оцењује одабране великане, а ко одабира описиваче и оцењиваче?

Ауторе који ће писати одређује одбор на предлог неког од својих чланова. То морајубити добри познаваоци области да би на компетентан начин описали најзначајније резултате научника. Пожељно је да то буде следбеник или ученик, неко ко је с њиме сарађивао дуже време, неко ко је урадио своју докторску дисертацију под његовим руководством итд. Није лако пронаћи такве.

Млађе људе код нас историја науке, по правилу, не занима. Довољно су оптерећени свакодневним животом и радом, прикупљањем поена који им омогућују напредовање у каријери. Не могу да им то замерим. Најпогоднији су, у ствари, пензионери у доброј физичкој и менталној кондицији. Међутим, догађа се да понекад прецене своје могућности, па се догоде велика кашњења.

Сваки рукопис, без обзира на област рада описаног научника, детаљно прочитам најпре ја и аутору ставим примедбе, ако их имам. После тога се рукопис шаље унапред одређеном рецензенту, одабраномпо сличним критеријумима као и аутор. Чланак иде у штампу када аутор испуни све захтеве које имамо рецензент и ја.

Да ли ће се прећи на увршћивање живих научника када се буду исцрпли почивши? Можете ли замислити с каквим ћете се изазовима у том часу суочити?

Не верујем да се то може догодити у догледно време. Имамо пред собом још доста посла с преминулима. Поред тога, један од наших веома важних циљева јестеформирање комплетне библиографије научника, а то је, разуме се, могуће само код преминулих. Иначе, могу да замислим изазове пред којима бисмо се нашли када бисмо писали о живима. Сујета је веома изражена код наших људи, и тиме је све речено!

Намеравате ли да записано преточите у дигитални облик, како то доликује времену у којем живимо?

То је веома актуелно питање, али одбор није компетентан да о томе сам одлучује. Одлука треба да буде донета уПредседништву САНУ и да се односи на сва издања. Помињана енглеска едиција сегодину дана од штампања моженабавитисамо на хартији, а после тога постајебесплатно доступна преко Интернета. Можда бисмо и ми могли да поступимо слично.  

Чиме оправдавате застоје у излажењу? Имате ли подршку државе?

Првобитно зацртани план да се издаје један том годишње нисмо испунили. Највећи застој смо имали између 11. и 12. књиге – две године. Разлог је био недостатак довољно квалитетних рукописа или боље рећи аутора.До пре неколико година имали смо делимичну помоћ државе, од ресорног министарства, пасмо били принуђени да тражимо спонзоре. И у томе смо били доста успешни. Сада имамо пуну подршку државе, и то преко академије.