Нове и старе мањине

Политичке промене деведесетих година у државама насталим на простору бивше СФРЈ имале су за последицу појаву тзв. нових мањина и промену односа према њиховим правима. Реч је је припадницима етничких заједница који су након сецесије остали одвојени од својих матичних народа и у новоформираним државама постали мањина. Положај и идентитет српске мањине у суседним државама детерминисан је бројним факторима демографске, историјске, правне и политичке природе. Процењује се да само у бившим југословенским републикама (без Босне и Херцеговине ), сада самосталним државама (Словенија, Хрватска, Црна Гора, Македонија) живи готово пола милиона припадника српског народа који имају статус националне мањине. Кад је пак реч о БиХ (где Срби, на основу Дејтонског споразума, имају статус једног од три конститутивна народа), према последњем попису из 1991, у етничкој структури ове републике Срби су, чинили 31,2, Муслимани 43,7, а Хрвати 17,3 одсто становништва. У међувремену, из политичких разлога, у БиХ није спроведен нови попис становништва, а не планира се ни 2011.

Друштвени и правни положај националних мањина је одређен европским стандардима и он указује на више или мање неповољан положај српске мањине у бившим југословенским републикама, на који, поред осталог, утиче и недовољно осмишљена политика земље матице.

Попис, као званични извор података, од изузетног је значаја јер остваривање права националних мањина често се доводи у везу с демографским факторима (бројност и етничка компактност), док је декларисање о националној припадности питање националне свести и самоодређења.

На основу компаративног прегледа демографског развитка и положаја српске националне мањине у државама насталим на простору бивше СФРЈ, може се закључити да националне мањине у тим државама формалноправно много боље стоје него што је њихов стварни положај. Тако, уставни и законски положај Срба као националне мањине у Хрватској и Македонији јесте регулисан у складу са међународним стандардима, али су они у пракси суочени са асимилацијом, док је њихов статус у Словенији и Црној Гори прилично недефинисан. У вези с тим, треба подсетити да је у Србији 1996.године, регистровано 617.700избеглица(више од 92 одсто суСрби).Највише их је дошло из Хрватске, 330.100, затим из БиХ, 266.300, док је релативно мали број из Словеније (6.200) и Македоније (2.900).

Припадници српског народа који живе у постјугословенским државама, фактички поставши тзв. нова мањина, још су у фази организовања у циљу потпунијег остварења мањинских права и побољшања свог положаја.

У томе велики значај, поред уставних закона тих држава има и ратификовање међународних докумената, али и матична држава која пратећи остварење тих права и активно помажући припаднике свог народа, успоставља бољу сарадњу, комуникацију и чвршћу везуса својом мањином. Такође, редовна улагања у политичку, економску и културну еманципацију од посебне суважности за развој и опстанак српске мањине, па је неопходно да постоји јасна стратегија државне политике према Србима у региону.

Остваривање мањинских права не зависи, при том, само од нормативних решења, већ и од дубљих друштвених промена, демократизације друштва, као и од добре међународне сарадње између Србије и свих држава насталих на простору бивше Југославије. Напредовање ових земаља у правцу европских интеграција и њихова заједничка жеља да постану чланице ЕУ, поставља као императив управо заштиту права и регулисање положаја националних мањина, што је и показатељ њихове демократичности, политичке трансформације и стабилизације.

*Научни сарадник, Институт друштвених наука